Odbegli robovi su u Brazilu formirali hiljade skrivenih zajednica, kilomboa, u samom središtu te zemlje. Danas ove zajednice dobijaju prava nad svojom teritorijom i pomažu da se ona zaštiti.
Zamislite – što je, naravno, nemoguće – da letite iznad Zemlje u XVII veku, tokom doba koje se u udžbenicima iz istorije opisuje kao period kolonizacije, kada su Evropljani nagrnuli u Novi svet da zavladaju skoro pa nenaseljenim divljim predelima. Umesto toga, videli biste na desetine miliona starosedelaca koji su već živeli na oba američka kontinenta zajedno sa izuzetno velikim brojem pridošlica – ne evropskih kolonista, nego afričkih robova. Sve do ranog XIX veka u Amerike je pristizalo gotovo četiri puta više Afrikanaca nego Evropljana. Posmatrajući iz vazduha taj prizor, ne biste pretpostavili da će malobrojni Evropljani postati glavni akteri te priče. Pažnju biste pre usredsredili na dve većinske populacije: Afrikance i Indijance.
Imali biste šta i da vidite! Na desetine hiljada afričkih robova je pobeglo od svirepih uslova rada na plantažama i u rudnicima Evropljana i uputilo se ka unutrašnjosti, na teritoriju koju su kontrolisali Indijanci. Širom američkih kontinenata bivši robovi i starosedelački narodi su formirali mešovita naselja poznata kao zajednice marun, po španskoj reči cimarrón koja znači „begunac”.
Kompleksna interakcija između crnaca i crvenokožaca odigravala se uglavnom van vidokruga Evropljana i predstavlja skrivenu dramu koju su istoričari i arheolozi tek nedavno počeli da razotkrivaju. Postojanje tog izgubljenog poglavlja nigde nije očitije nego u Brazilu, gde na svetlost dana izranja na hiljade marun zajednica, koje reafirmišu svoje mešovite kulture i pretenduju na vlasništvo nad teritorijama koje su zauzeli još u doba robovlasništva. Ulozi su visoki: novi zakoni brazilskim marun zajednicama, zvanim kilomboi (reč za „naseobinu” na angolskom jeziku kimbundu), daju ključnu ulogu u određivanju budućnosti velike amazonske šume.
Nad glavama nam krešte tropski papagaji dok nas uzvodno vozi mali motorni čamac ostavljajući za sobom brazdu u kojoj se njišu vodeni zumbuli. Plovilo nas nosi donjim slivom Amazona, od ušća ove veličanstvene reke, duž jedne pritoke, do seoceta Baišo Bužaru. Ovo selo u severnoj državi Para promenilo se iznenađujuće malo od XIX veka, kada su ga osnovali robovi odbegli od svojih portugalskih gospodara. Sastavljeno skoro samo od škole i zgrade mesne zajednice, okruženih prozračnim drvenim kućama, ovo selo nema struju, ni tekuću vodu, niti medicinsku zaštitu, a do njega se može doći isključivo čamcem. Mnogo ruku vuče čamac dok se on približava glavnom doku. Dočekuje nas skoro stotinu ljudi koji su izašli u susret gostujućem medicinskom timu, koji čine lekar, zubar, medicinska sestra, još jedna specijalno obučena medicinska sestra, te kozmetičar i frizer. „Da li je istina da u drugim zemljama žene uz papatest ne dobijaju tretman lica i frizuru?” pita naš krmar. „Brazil je jedna civilizovana zemlja!”
Tokom vekova ropstva u Brazil je dovedeno oko pet miliona afričkih zarobljenika. Gotovo čim bi počeli da rade, robovi bi izmicali kontroli svojih gospodara, stvarajući u unutrašnjosti zemlje izbeglčke zajednice. Zaštićena lavirintima reka i neprohodnih šuma, ova ilegalna naselja su opstajala decenijama, pa i vekovima.
NAPISALI: ČARLS MEN I SUZANA HEKT
SNIMIO: TAJRON TARNER
