Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Tradicija i običaji

Poslednji pećinski ljudi: Život nomadskog naroda Meakambut

Autor Demo korisnik
Autor Demo korisnik

Šuškalo se da jedan nomadski narod u Papui Novoj Gvineji živi u zabačenim šumskim pećinama. Kada smo ih pronašli, poslali su iznenađujuću poruku savremenom svetu.

Izvor: Foto: Ejmi Tonsing

U svojoj prvoj potrazi za Meakambutima naš tim malim hidroavionom prvo leti nad slivom reke Sipek, plavnom ravnicu u koju se slivaju vode severozapadne Papue Nove Gvineje. Potom, u motornom kanuu, klizimo uz sve manje pritoke sve dok ne počnemo više da ga guramo nego da se vozimo u njemu. Konačno pešice krećemo put planina.

Dve večeri za redom pokušavamo da ih dozovemo pomoću prašumskog telefona: tri čoveka mlate drvenim palicama dva sprata visoko deblo jednog ogromnog drveta, a duboki zvuci odjekuju nad krošnjama. Pošto ovo ne uspeva, krećemo na naporno dvodnevno pešačenje do poslednjeg poznatog boravišta ove grupe, Tembakape, skupine privremenih koliba nadžedženih na maglovitom grebenu. Napušteno je. U sredini, između koliba, nalazi se drveni krst okružen kamenjem.

U podne sledećeg dana dva Meakambuta umarširavaju u naš logor – čuli su zov prašumskog telefona. Prepoznaju dvadesetšestogodišnjeg Džošuu Meraveka, u to vreme člana tima Salivanove, i radosno ga pozdravljaju snažno se rukujući s njim. On ih predstavlja kao Džona i Marka Ejoa – braću, verovatno u kasnim dvadesetim, obojicu vižljastih, mišićavih, sa širokim stopalima. Džon, vođa Meakambuta, nosi plavi dres Lejkersa, pregaču od lista i na glavi vrpcu od perli ukrašenu žutim perima. Mark je na licu, pomoću ćumura i crvene gline, iscrtao pruge i zadenuo paprat u kosu, a u svoju crnu bradu žute latice cveća.

Polažu svoje lukove, strele i mačete, spuštaju se pored vatre i počinju da motaju listove duvana, da zapale. Pošto smo sa Džošuom, izgleda da im naše prisustvo ne smeta. On objašnjava da imaju hrišćanska imena jer su neki pripadnici njihovog naroda izvesno vreme živeli u selima; jedan od njih je išao u crkvenu školu i pokrstio ih je kada se vratio. Džon i Mark pripadaju dvanaestočlanoj grupi Embarakal, jednoj od verovatno četiri koje čine Meakambut. Ostale tri grupe su morale da odu, da odvedu svoje bolesne u bolnicu iza planina (radije nego u onu niz reku). „Suviše je ljudi bolesno”, prevodi Džošua Džonove reči. Ostatak Embarakala, od kojih su neki takođe vrlo bolesni, kaže, silaze sutra do pećine Ulapunguna da bi se sreli sa nama.  

U devet sati sledećeg jutra krećemo ka pećini Ulapunguna, a predvodi nas Mark. Staza je zapravo zamršena mreža lijana, ali Mark poput duha klizi preko njih. Podiže se na prste poput balerine, samouvereno se krećući po korenju, stenju ili blatu. Pijavice su posvuda i on se povremeno zaustavlja da ih ukloni mačetom sa svojih golih nogu.

Konačno stižemo do Ulapungune, pećine skrivene ispod 12 metara visoke stene, sa ognjištima i tobolcima sa strelama poređanim uza zid. Strele bez pera su dugačke preko metar. Svakoj je vrh pravljen za drugačiji plen. Tu su tri strele za ribu, dve za ptice, dve za divlje svinje. Pitam koliko često uspevaju da ubiju svinju. Džon mi odgovara: "Jednom nedeljno." Očigledno se ponosi što je lovac. Mark kaže: "U krvi nam je da budemo nomadi." A za koji plen je namenjena strela sa izrezbarenim vrhom od tvrdog drveta i 30 centimetara dugačkim oštrim, unazad okrenutim zarezima? Mark se smeje, potom se udara jedanput pesnicom u grudi i dramatično pada.

Dok čekamo da pristignu preostali Embarakali, Džon počinje da menja tetivu na svom luku i uz Džošuinu pomoć mi objašnjava pećinski život. Pre nego što ga napuste, Meakambuti u svakom stenovitom skloništu ili kolibi provode od nekoliko dana do nekoliko nedelja. Žene i deca sade taro, tikve, krastavce, kasavu, banane i duvan, koje će pobrati kada sledeći put tuda budu prolazili. Muškarci love ili pomažu ženama da naprave brašno od sago palmi. Kaže da im se dopada njihov život lovaca-sakupljača i da ne žele da ga menjaju.

Svaka od pećina koje koriste ima vlasnika i naziv, a vlasništvo se prenosi sa oca na sina. Mark i Džon poseduju pećinu Ulapunguna. O nekim pećinama postoje legende, ali one su isključivo stvar onoga čije su: samo vlasnik sme da bude upućen u tajne pećine.

Zategnuvši svoj novi luk od bambusa, Džon mi pokazuje da ga pratim. Sledimo stazu kroz džunglu do jedne čistine gde mi pokazuje masivni krečnjački zid. "Kopao", kaže.

Kopao je najsvetija pećina Meakambuta. Ta je pećina njihova prapostojbina, veruju da su odatle potekli i Džon tvrdi da je i ona u njegovom vlasništvu. Odvešće me tamo sutra. Kada smo se vratili u Ulapungunu, ostatak grupe je već pristigao. Tada smo prvi put videli Lidiju, sklupčanu pored vatre, kako užasno kašlje.

Sledećeg dana, dok bolesni kreću na svoje dugo putovanje ka klinici, ja se sa Džonom i Džošuom zapućujem ka pećini Kopao. Staza se penje jarugom koju je izdubila bujica i iznenada se završava visokom liticom. Bez oklevanja, Džon počinje da se penje uz gladak crni kamen, tražeći svojim nožnim prstima pukotine u krečnjaku. Najzad pronalazi malo drvo koje vertikalno štrči iz litice, vezuje lijanu oko njegovog stabla i spušta mi drugi njen kraj. Penjem se hvatajući se jednom rukom iznad druge, dok mi se noge klizaju o vlažni zid. Veremo se poput majmuna pomoću klizave lijane uz još dva sloja sluzave stene, a onda počinjem da insitiram na tome da koristimo uže. Trebalo nam je više od dva sata da se popnemo 300 metara. Puzimo preko izniklog drveća. Završni test je prelazak na vrhovima prstiju preko kao staklo glatkog grebena ispod kojeg nema ničeg osim bezdana od uskovitlane izmaglice.   

S druge strane je pećina Kopao. Pogrbljeni se provlačimo ispod niske nadstrešnice i nalećemo na dugački niz lobanja. Ljudskih lobanja. Poređane su kao da šapuću jedna drugoj. Lobanje su pozelenele, a tamne, uznemirujuće očne duplje netremice zure u uljeze. Džon je upadljivo ćutljiv. Zadenuo je mačetu u svoj kožni pojas. Ovo su lobanje njegovih predaka. Iako imaju hrišćanska imena, Meakambuti održavaju kult predaka. Ne želeći da je oskrnavi, Džon pažljivo promiče pored ove kosturnice.   

Dalje duž pećine se nalaze slike, crveni i crni obrisi ljudskih šaka. To su otisci Džonovih predaka. On ne zna koliko su stari – oni ni na koji način ne beleže protok vremena – ali mnogi od ovih otisaka su gotovo iščezli. Poput lobanja, i ti obrisi šaka kao da govore: "Stani, okreni se i smesta odlazi."

Pogledajte galeriju fotografija

Džon me pored tih slika sprovodi do dvadesetak centimetara široke pukotine u pećinskom svodu. Staje ispod nje i uz svečani izraz izjavljuje da će sada ispričati pripovest o pećini Kopao, ali da, kad je završi, moramo smesta otići, brzo i nečujno.

Na početku je Api, duh Zemlje, došao na ovo mesto i otkrio reke pune ribe i prašumu punu svinja, kao i puno visokog sago drveća, ali nije bilo ljudi. Api je pomislio da bi ovo bilo dobro mesto za ljude, pa je otvorio pukotinu u pećini. Prvi ljudi koji su se izvukli napolje su bili Awimi, potom Imboini i druge grupe i na kraju Meakambuti. Svi su bili goli i jedva da su mogli da se provuku kroz otvor na svetlost. Bilo je tu i drugih naroda, ali je Api, nakon što su Meakambuti izašli napolje, zatvorio pukotinu i ostali su morali da ostanu u tami.

Awimi, Imboini i Meakambuti su se raštrkali po planinama i živeli u stenovitim skloništima. Pravili su kamene sekire, lukove i strele i lov je bio uspešan. Nije bilo mržnje, ni ubijanja, ni bolesti. Život je bio lep i miran i svi su bili siti.

Najnovije

Priroda

Nauka