Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Poslednji pećinski ljudi: Život nomadskog naroda Meakambut

Šuškalo se da jedan nomadski narod u Papui Novoj Gvineji živi u zabačenim šumskim pećinama. Kada smo ih pronašli, poslali su iznenađujuću poruku savremenom svetu.

 Izvor: Foto: Ejmi Tonsing

Ona leži u pećini, umire. Sa nogama i rukama poput čvornovatih štapova, Lidija Meju se zgrčila pored logorske vatre. Oči su joj razrogačene, slute smrt. Kašlje, telo joj se grči, zapomaže od bola. Lidija ima, možda, petnaest godina, nije baš sigurna. Porodila se pre tri meseca, a beba je umrla; grupa je ostavila telo u pećini i nastavila dalje. Pasu Ejo, Lidijin muž, objašnjava mi kako stoje stvari: "Kada se razboliš, ili ozdraviš ili umreš."

Kada se izuzme sjaj logorske vatre, svuda je neprozirna tama. Ovde nikada nema zvezda, kao da bi bilo previše očekivati tako nešto. Umesto toga, izvan stenovite izbočine lije voda, čitavi slapovi neumoljivo zapljuskuju džinovske listove paprati ove džungle. Izgleda da, ovde u planinama Papue Nove Gvineje, noću uvek pada kiša. Zato Lidija i preostali pripadnici njenog naroda, Meakambuta, traže utočište u stenovitim skloništima – ona su suva. Smeštene visoko u liticama, tako da se do njih ponekad može stići samo uspinjanjem uz nepouzdane lijane, pećine su i prirodna utvrđenja koja su Meakambute nekada štitila od njihovih neprijatelja: lovaca na ljudske glave, ljudoždera i kradljivaca udavača. Ali to je bilo pre mnogo generacija. Sada njihovi neprijatelji nisu tako nasilni, mada su podjednako smrtonosni: malarija, tuberkuloza.

Pogledajte galeriju fotografija

Pasu naređuje Bijiu, njihovom lovačkom psu, da se udalji i seda pored vatre. Ispravlja svoju pregaču od lista i polaže Lidijinu glavu u svoje krilo. Ona bledo zuri u njega. Pasu smrtno ozbiljnim tonom govori svom bratu Džonu da nas pita možemo li mi išta da učinimo.

Neplanirano smo se mi, ekipa National Geographica, našli usred krize. Naš plan da Meakambute, jedan od poslednjih polunomadskih naroda koji žive u pećinama Papue Nove Gvineje, pratimo kroz njihov planinski zavičaj ostao je u senci novonastale vanredne situacije. Jedan član našeg tima, obučen za hitnu medicinsku pomoć, pregleda Lidiju i otkriva da su joj pluća puna tečnosti, srce joj bije 140 otkucaja u minuti, a njena temperatura iznosi 40°C. On konstatuje da Lidija verovatno ima upalu pluća, opasnu po život, i daje joj duplu dozu antibiotika i tilenol. Nagovaramo je da popije šolju sterilisane vode sa šećerom i solju, postavljamo je da tokom noći sedi uspravno u naručju svoga muža da bi mogla lakše da diše i predlažemo da je, čim svane, spuste sa planine i da je potom, niz reku, sprovedu do bolnice u selu Amboin. Ozbiljno su bolesna još dva Meakambata, Majkl Vakindžua i njegov mali sin.

Jedan pripadnik našeg tima je etnograf, Sebastijan Haraha, koji je na ovaj put pošao da bi pomoću GPS-a utvrdio tačne pozicije meakambutskih pećina. Nada se da će ih zaštititi uz pomoć Nacionalnog zakona o kulturnim dobrima, kako bi postojbina Meakambuta bila zaštićena od seče drveća i eksploatacije rudnih bogatstava. Sada, u ovim kritičnim trenucima, on se dobrovoljno javlja da čitavim putem prati spuštanje ovih bolesnika.

U zoru Lidija se bori za vazduh. Dobija još jednu dozu lekova, a Pasuu dajemo zalihe pilula za nedelju dana. On iznureno Lidijino telo umotava u bilum, neku vrstu mrežaste torbe i zabacuje je na svoja leđa. Sebastijan pomaže Majklu, dok Majklova žena nosi njihovu obamrlu bebu na leđima. Poput ranjenih izbeglica iz nekakvog prašumskog rata, udaljavaju se jedno za drugim niz klizavu stazu. Treba im šest sati da mačetama prokrče sebi put do reke Manbungnam, gde čeka naš motorizovani kanu. Odatle je do bolnice potrebno još šest sati vožnje niz reku. Ne gajimo preveliku nadu da će Lidija poživeti.

Ogromna geografska raznolikost Papue Nove Gvineje stvorila je izuzetan biološki diverzitet koji je, sa svoje strane, bio praćen enormnom kulturološkom raznovrsnošću: više od 800 jezika u zemlji veličine Kalifornije. Zbog te raznovrsnosti, a nakon što su kolonijalne sile početkom osamdesetih godina XIX veka zabranile lov na ljudske glave, kanibalizam i plemenske sukobe, ova oblast je postala privlačna i za misionare i za antropologe. Margaret Mid je ovde izgradila svoje ime, baš kao i Gregori Bejtson (treći muž Midove), a u skorije vreme i pisac Džared Dajmond.

I danas o čitavoj ovoj zemlji postoji predrasuda kao o zemlji punoj lovaca na glave sa lukovima i strelama i kostima u nosevima. Ali to je prikladno koliko i zamišljati američki Zapad prepun Indijanaca koji još uvek skidaju skalpove. Mnoge fotografije Papuanaca okićenih perjem i oslikanih bojama potiču sa turističkih priredbi koje su nalik onima što ih priređuju američki Indijanci.

Enklave tradicionalno nomadskih naroda, poput Meakambuta, postoje još samo u najnepristupačnijim oblastima zemlje. Ova grupa živi na dva strma grebena skrivena na ivici prostrane severne padine Središnjeg venca. Granice između njihove zemlje i teritorija okolnih naseobina – Imboin, Awim, Andambit, Kanjimei i Namata – ugrubo su označene. Njihova teritorija se prostire na oko 260 kvadratnih kilometara.

Povezane vesti

Meakambuti su spoljašnjem svetu bili nepoznati sve do šezdesetih godina prošlog veka, kada su australijske patrole počele da se zapućuju u najneprohodnije oblasti ove zemlje. Slovenački antropolog Borut Telban je 1991. godine proveo nedelju dana u ovoj oblasti i pronašao samo jedanaest Meakambuta koji su živeli u grubo sklepanim skloništima i pećinama. Izvestio je da muškarci nose ogrlice od kina školjki i pregače od lista, a žene suknje od trave. Kada se 2001. godine vratio, Telban nije mogao ponovo da ih pronađe. Ali, pripadnici njima srodnog naroda Awim su znali da su Meakambuti još uvek tamo negde gore. Pre samo tri generacije Awimi su se takođe držali nomadskog načina života, ali su se u međuvremenu naselili pored reke Arafundi kako bi im bile dostupne škole i bolnice.

U nadi da će se sresti sa ovim poslednjim polunomadima, antropološki istraživač Nensi Salivan je u julu 2008. godine poslala jedan tim da pronađe Meakambute i popiše njihove pećine. Salivanova, koja vodi konsultansku firmu u Papui Novoj Gvineji koja vrši društvene procene za razvojne projekte, proučava i oblasno pećinsko slikarstvo – obrise šaka koje ostavljaju generacije stanovnika. Sa plavim očima i dugom plavom kosom, Salivanova veoma liči na Meril Strip. Živi u Papui Novoj Gvineji više od dve decenije i usvojila je nekoliko lokalne dece. Njen tim je otkrio 52 preživela Meakambuta i 105 imenovanih pećina, od kojih se samo manji broj aktivno koriste kao skloništa.

Ljudi iz njenog tima su pronašli glinene lonce, bodeže od kosti i crteže šaka na zidovima u devet pećina, i ljudske lobanje u tri. Mnogi stariji Meakambuti su umrli.

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka