Američki plaćenik koji je sa Srbima ratovao protiv Turaka: Bio je miljenik naroda i osnivač Vitezova crvenog krsta

28.09.2023 11:51

Ratovao je za ukupno 18 različitih država, ali samo je Srbiju nazvao "partijom svog života" i vraćao joj se i u periodu mira. Priče kažu da je poslednje dane provodio stežući srpsku sablju u rukama.

Izvor: Wikimedia Commons (Public Domain)

Henri je rođen na brodu koji je plovio ka Virdžiniji u SAD-u, Božića 1841. godine. Njegova majka je bila Amerikanka, a otac Škot i sin poglavara klana Mekajver. Ovo će bitno uticati na njegovu sudbinu, jer ga otac kao dečaka šalje kod ujaka i generala Donalda Grahama u Edinburg da prođe kroz vojnu obuku.

Dečak je brzo pokazao izuzetnu veštinu, nesalomiv duh i divilju prirodu. Sa samo šesnaest godina je učestvovao u borbama u Indiji, u pobuni Sepoja. Zadobivši ozbiljne rane, jedva je preživeo. Neko bi možda pomislio da će ga ovo iskustvo zaustaviti i oterati što dalje od bojnog polja, ali on ubrzo odlazi u Italiju, gde se bori za ujedinjenje na strani Đuzepea Garibaldija. Potom u Španiju, kako bi sa tadašnjim pretendentom na presto ratovao u Maroku.

Iako je od Don Karlosa dobio ponudu titule markiza ukoliko postane kralj, Henri se vraća u domovinu 1861. godine da učestvuje u Građanskom ratu. Kako strana Konfederacije za koju je ratovao doživljava poraz, beži u Meksiko gde služi caru Maksimilijanju. Odakle ga put vodi u Egipt, na Kubu, u Brazil, Argentinu i Krit.

Henry Ronald Hislop MacIver served in 18 armies on six continents over two decades, only to end up impoverished and
forgotten. You can read about MaIcver’s adventurous life and unfortunate end in this four-part series published on the@EmergingCWBlog.pic.twitter.com/QOneD8ujnQ
— Frank Jastrzembski (@fjastrzembski10)April 26, 2023

Henri stiže u Srbiju

Kako je 19. vek bio prepun ratova, nije ni čudo da se Heri Mekajver u jednom trenutku našao i na Balkanu. Na poziv kneza Milana Obrenovića, dolazi u Srbiju da oformi konjičku brigadu "Vitezova crvenog krsta" koji će pod njegovom komandom ratovati protiv Turaka. Jedinica je brojala između 1.500 i 2.000 članova i uglavnom je bila sastavljena od srpskih i ruskih dobrovoljaca.

Koliki je ugled u Srbiji uživao Henri Mekajver, najbolje govori podatak da se njegovoj jedinici pridružio i brat kraljice Natalije, Niko. Čak i s njom je imao izuzetan odnos, pa ga je zvala da učestvuje u duelima za odbranu njene časti i svaki put je bio uspešan.

Oni pod njegovom komadom su govorili da je bio izuzetno strog, ali ovo im je verovatno i donelo uspeha u borbama oko Aleksinca u septembru 1876. godine. Ministar vojni Milivoje Petrović Blaznavac mu zbog zasluga dodeljuje Takovski krst, a Rusi Zlatnu medalju za hrabrost.

Narod ga je obožavao, Milan Obrenović je s njim ostvario duboko prijateljstvo. Ipak, i pored visokog čina generala konjice i velike plate, nemiran duh mu nije dao mira i on se od 1878. godine opet našao na ratištima širom sveta vodeći neke nove bitke. Iako, istoričari kažu da je jedino Srbiju od svih drugih država posećivao i za vreme mira. On sam je isticao da je ova država bila njegova "partija života".

Starost je dočekao kao i većina bivših vojnika, zaboravljen i ostavljen od onih za čije je boje ratovao. Živeo je na relaciji SAD - Engleska i bavio se ribolovom, a njegova porodica je govorila kako je poslednje dane provodio tako što je plovio čamcem i u ruci stezao srpsku sablju, prisećajući se slavnih vremena. Umro je 1907. godine.