Ciceron ga je prvi nazvao 'Ocem istorije' - ali zašto je Herodot iz Halikarnasa mnogo više od toga?

Proputovao je veći deo tada poznatog sveta i zabeležio sve što je video i čuo. Ali mnogi veruju da on ne treba da nosi titulu samo "Oca istorije", već da je zaslužan i još neke stvari. Evo i koje.

Rođen u jonskom gradu Halikarnasu 485. godine p.n.e., nakon učestvovanja u pobuni je proteran na ostrvo Samos. Tamo provodi duži vremenski period, da bi u jednom trenutku rešio da preduzme svoja prva putovanja i u duhu pravog novinara reportera i ljubitelja avantura, zabeleži "dela ljudi".

Prve knjige najviše svedoče o tome koliko je bio posvećen svojim putovanjima, pa je tako Egipat istražio šetajuči dolinom Nila do vodopada u Elefantinu na oko hiljadu kilometara od mora. Posetio je i Mesopotamiju i ostavio nam opis čuvenog Vavilona i obližnjih oblasti, a moguće je da je stigao i do Suze. Na severu, posetio je grčke kolonije na obalama Crnog mora, stigao čak i do stepa naseljenih Skitima i do teritorija današnjeg Кijeva.

Takođe je obišao severnu Afriku, prolazeći kroz Кirenaiku i obalu današnje Libije. Proveo je vreme u grčkim gradovima južne Italije i učestvova u osnivanju kolonije Turij. Pretpostavka je da je lutao po celoj Grčkoj i posetio mnoga ostrva Egejskog mora.

Više od znatiželjnog putika i "Oca istorije"

On tokom pisanja građe ne koristi stare arhive, već opisuje ono šta je video i čuo na svojim dugim putovanjima, stoga nije samo "Otac istorije" - kako ga je definisao Ciceron - već i geografije, pa čak i kulturne antropologije. On nam nudi ličnu viziju svog sveta, koji je istraživao sa ogromnom oštrinom slušajući ljude iz različitih zemalja i beležeći njihove priče. Njegovi instrumenti su bili radoznalost ili opsis, pažljivo slušanje ili akoe i kritičko razmišljanje o prikupljenim podacima ili gnome.

Ali, kao što je već rečeno, on nije bio samo znatiželjan putnik, u poređenju sa istoričarima poput Tukidida ili Кsenofonta, Herodot je veoma duhovit i fantastičan pripovedač - posebno u prvim knjigama. Кasnije, kada opisuje rat i njegove političke kontekste, on je dosta uzdržaniji, ali ovo je i razmljivo s obzirom na temu kojom se bavi.

Uzmimo na primer njegovu drugu knjigu, posvećenu Egiptu - koji je još od Homerovog doba bio zemlja koja je fascinirala Grke i u koju su putovali slavni mudraci poput Talesa, Pitagore i kasnije Platona - koja je s pravom i danas veoma poznata. Ona počinje pričama o moćnoj reci i teorijama o njenim dalekim izvorima u centralnoj Africi, da bi zatim opisao čudne običaje njenih ljudi, kao i neke životinje iz raznovrsnog egipatskog bestijarija, poput krokodila, ibisa i mačke (u to vreme, Grcima malo poznate životinje).

Ovde se takođe bavi opisivanjem piramida i staroegipatske religije, hramova, njihovih tajanstvenih obreda i pričama povezanim sa njima. Čak beleži i zanimljive priče, poput one o kradljivcu blaga iz piramida. Herodot je tako, na neki način, prvi antropolog koji je istraživao svetove van svoje kulture. On otkriva tradicije drugih naroda i stvara slikovit narativ, ostavljajući utisak mislioca izuzetne širine pogleda i tolerancije sa prizvukom humora.

Poput Tukidida, Кsenofonta i Polibija, iskustvo izgnanstva podstaklo ga je da oštro i nepristrasno analizira druge kulture, bez moralne osude ili nacionalne pripadnosti. Učinio je to jer je verovao da je slobodan čovek i poznavalac demokratije, te je primenio  helensku tradiciju slobodnog dijaloga i kritičkog ispitivanja činjenica i ljudi. Zbog čega je u poslednjim knjigama svoje "Istorije" do detalja opisao herojsku borbu Grka za svoju nezavisnost protiv vojske Persijanaca, koje su despotski kraljevi neprestano vodili u propast.

Svoju građu je posle čitao po Grčkoj i stekao veliku slavu koja opstaje do danas. Možda je to upravo zato što je verovao da se život odvija pod budnim okom bogova, čija proviđenja su čudna i nepredvidiva. Nečija sudbina se često ispostavi tragičnom, i zato vredi slaviti junačka dela i čuda i beležiti istoriju. 

Ne zna se mnogo o njegovim poznim godinama života, niti kako ih je provodio. Na osnovu opisa nekih događaja u prvim godinama Peleponeskog rata veruje se da je tada boravio u Atini, te je moguće da je tu umro od kuge ili se to možda desilo u Makedoniji ili u Turiji. Ono što jeste pouzdano na osnovu prestanka opisa događaja u delima jeste da je preminuo negde oko 425. godine p.n.e..

BONUS VIDEO: