KO POSEDUJE ISTORIJU? Bista Nefertiti je u Berlinu, partenonski reljefi i kamen iz Rozete su u Londonu - dokle će biti?

Vraćanje ukradenog plena ne znači zatvaranje muzeja. Ono otvara nova vrata.

Nekoliko decenija je ovaj deo Afrike bio nemačka kolonija. Kratka, ali okrutna nemačka vladavina trajala je od 1884. do 1916. godine. Kao i druge kolonijalne sile, Nemačka je uspostavila etnološke zbirke za očuvanje, proučavanje i prikazivanje kulturnih artefakata iz svojih novih kolonija. Iako je sakupljanje pobuda s dubokim korenima u ljudskoj istoriji, muzeji kakve danas poznajemo uglavnom su izum XIX veka, osmišljeni da dele plodove evropskih istraživanja i osvajanja.

Kolonijalizam je sakupljanje pretvorio u neku vrstu manije. Baš kao što kolonijalne sile nisu slale istraživače da mapiraju nove kutke sveta iz čiste ljubavi prema znanju, ni njihovi nalazi nisu sami od sebe dospeli u muzejske zbirke. Antropolozi, misionari, trgovci i oficiri radili su u sprezi s muzejima kako bi čuda i bogatstva doneli u Evropu. Kustosi su čak slali liste želja zajedno s naoružanim kolonijalnim ekspedicijama.

Izvor: HELEN OLDENBURG, ARHIVABAZELSKE MISIJE Izvor: Ričard Barns

Nemački zvaničnici su 1907. godine poslali poruku sultanu Ibrahimu Njoji, vladaru kamerunskog naroda Bamum. Možda bi, sugerisali su, poklon caru Vilhelmu II za njegov predstojeći 50. rođendan bio dobrodošao gest – recimo, detaljna replika Njojinog izvanrednog prestola bogato ukrašenog perlama. Presto koji je vladar nasledio od svog oca, poznat je kao Mandu Jenu, po paru figura zaštitnika koje mu krase naslon.

Njoja je odbio mnoge ranije nemačke ponude za kupovinu ili trampu za tron, ali u ovom slučaju je pristao. Ako je i zapisao zbog čega, taj zapis je nestao. Možda je to bio gest zahvalnosti kolonijalnim zvaničnicima koji su mu u pomoć poslali trupe da pobedi svoje susede. Ili je Njoju možda brinulo šta će se dogoditi s njegovim kraljevstvom ako odbije. Jedno je sigurno: zamolio je svoje rezbare i izrađivače perli da naprave kopiju Mandu Jenua. Ali kad je postalo jasno da kopija neće biti spremna na vreme za Vilhelmov rođendan, Njoju su ubedili da preda originalni presto. Od tada se on nalazi u zbirci berlinskog Etnološkog muzeja.

Njojin praunuk, Nabil Njoja, postao je vladar Bamuma 2021. godine, nakon smrti svog oca. Kad sam se sreo s njim ispred kraljevske palate u Fumbanu, 28-godišnji kralj je izvadio mobilni telefon i pokazao mi fotografije studenta s kapom Nju Džerzi Netsa, svoje selfije koje je napravio tokom pet godina, koliko je studirao u Kvinsu u Njujorku.

U savremenom Kamerunu Nabilova tradicionalna titula ima ograničen pravni autoritet, ali nosi poštovanje i simboličnu moć. Prema običajima Bamuma, vlast se prenosi preko prestola koji svaki kralj pravi za svog naslednika. Sve dok je Mandu Jenu u Berlinu, "postoji prekid u lancu".

Sedeći na prestolu koji je za njega izradio otac, Nabil kaže da ne krivi Nemce za stvari koje su njihovi preci učinili pre više od veka. On samo želi presto svog pradede nazad. "Niko od nas ovde nije bio prisutan u to vreme – niko od nas", kaže on s francuskim naglaskom s primesom Kvinsa. "Ali mislim da smo ipak dužni da rešimo taj problem."

Za smeštanje prestola Mandu Jenu i drugih predmeta naroda Bamum, Nabilov otac je izgradio atraktivan muzej na posedu palate. Oblikovan je kao dvoglava zmija na kojoj stoji realističan dlakavi pauk – tradicionalni simboli moći, opreznosti i napornog rada.
Nabil se nada da će vraćanje Mandu Jenua kući biti deo njegovog nasleđa. "Imam sliku u glavi", rekao mi je. "Vidim sebe i taj presto. Vidim mnogo Bamumaca svuda oko sebe. I vidim kako pored mene stoji direktor berlinskog muzeja, rukujemo se i govorimo: ’Uspeli smo! Učinili smo to – ne za sebe, nego za našu decu.’"

Izvor: Ričard Barns

NIJE MNOGO LJUDI U NEMAČKOJ čulo za presto Mandu Jenu. Još manje njih bi moglo da pokažu Fumban na mapi. Ali dok predmeti iz drugih mesta – Benina, Egipta, Grčke i Nigerije – poslednjih godina pune naslove, drveni presto umetnički ukrašen perlama oslikava nejasnu, zbunjujuću, neizvesnu budućnost ovog do sada neviđenog globalnog pokreta punog nade.

Tokom proteklih nekoliko decenija nova generacija muzejskih kustosa i direktora – često podstaknutih aktivistima i političkim čelnicima – dublje istražuje okolnosti pod kojima su predmeti dospeli u njihove muzeje. Sve češće idu i korak dalje. U procesu poznatom kao repatrijacija ili restitucija, oni izvlače umetnička dela, ritualne predmete i ljudske ostatke iz vitrina i skladišta i vraćaju ih zajednicama u kojima su nastali.

Nemačka je samo prošle godine prenela vlasništvo nad stotinama predmeta na nigerijsko nacionalno muzejsko veće. Francuska je vratila 26 nalaza u Benin, a Metropolitenski muzej umetnosti u Njujorku dogovorio je prenos vlasništva nad desetinama skulptura na Grčku.

"Oko 1900. godine imali ste takmičenje između evropskih država koja će imati najveću etnološku zbirku", kaže Benedikt Savoa, profesorka istorije umetnosti na Tehničkom univerzitetu u Berlinu. "Sada mislim da se takmiče ko će prvi da vrati predmete."

Mnogi kustosi se nadaju da će promena biti početak nove ere saradnje između muzeja i zajednica i zemalja iz kojih njihove zbirke potiču. U međuvremenu, kritičari brinu da bi vraćanje moglo da izazove lančanu reakciju koja će isprazniti "univerzalne" muzeje, čije međunarodne zbirke nude jedinstvene uvide u to kako je svet međusobno povezan.

AKO PROTEKLIH PET GODINA predstavljaju revoluciju u načinu na koji muzeji gledaju na svoje zbirke, možda je prikladno da iskra bude zapaljena u Francuskoj, gde su započete mnoge druge revolucije. U novembru 2017. godine francuski predsednik Emanuel Makron otputovao je u Uagadugu, glavni grad Burkine Faso, bivše francuske kolonije u zapadnoj Africi. Ispred dvorane pune studenata priznao je "zločine" francuskog kolonijalnog perioda. Tada je govor dobio neočekivani obrt.

"Ne mogu da prihvatim da se veliki deo kulturne baštine nekoliko afričkih zemalja čuva u Francuskoj", rekao je Makron. "Za to postoje istorijska objašnjenja, ali nema valjanog, trajnog i bezuslovnog opravdanja." U roku od pet godina, najavio je, "želim da se stvore uslovi za privremeni ili trajni povratak afričke baštine u Afriku".

Gledajući taj govor u svojoj galeriji u Beninu, još jednoj bivšoj francuskoj koloniji, Mari-Sesil Zinzu, koja vodi fondaciju usredsređenu na savremenu afričku umetnost, bila je zapanjena. "Ovo niko nije očekivao", rekla je. "Bilo je to kao oluja s grmljavinom." Samo godinu dana ranije zahtev predsednika Benina za predmete koje su francuski vojnici odneli 1890-ih godina bio je potpuno odbačen. "Francuska je uvek govorila ne", dodaje Zinzuova.

Ubrzo nakon toga Makron je zamolio Savoaovu i senegalskog naučnika Felvina Sara da pripreme izveštaj o francuskim kolonijalnim zbirkama. U dokumentu od 89 stranica koji je objavilo francusko ministarstvo kulture, dvoje istraživača pozvalo je Francusku da vrati predmete koje je njena vojska uzela tokom kolonijalnog perioda i predmete koje su uzele vojske drugih zemalja, a čuvaju ih francuski muzeji. Oni se zalažu i za povratak nalaza prikupljenih na "naučnim" ekspedicijama, koje su u Afriku slate početkom XX veka kako bi prikupile predmete za francuske muzeje, često pod pretnjom oružjem.

Od Gane do Grčke bivše kolonije i porobljene zemlje traže da im se njihovi predmeti vrate. Neke to traže već više od pola veka. Vlade, muzeji i mediji napokon su počeli da slušaju.

Jednog vrućeg julskog ponedeljka sastao sam se s čovekom čiji muzej je možda najviše pogođen Makronovim obećanjem. Muzej Kej Branli, udaljen tek kratku šetnju od Ajfelovog tornja u Parizu, sadrži najveću francusku etnološku zbirku. Stara je 500 godina, potiče iz vremena kabineta retkosti, a uključuje sve, od polinezijskih rezbarija u drvetu do ukrašenih ljudskih lobanja iz visoravni Papue Nove Gvineje. Direktor svega toga je Emanuel Kazareru. Njegovo imenovanje 2020. godine bilo je jak signal da se stvari u muzejskom svetu menjaju. Rođen u Novoj Kaledoniji, arhipelagu u Tihom okeanu 17.000 kilometara udaljenom od Pariza, član je naroda Kanak i jedan od retkih direktora muzeja u čitavoj Francuskoj koji pripada nekom domorodačkom narodu.

Kazareru je 2021. godine upravljao vraćanjem umetničkih dela koje su francuski vojnici 1892. godine odneli nakon pljačke Dahomeja, zapadnoafričkog kraljevstva na teritoriji današnjeg Benina. Vraćeni predmeti – uključujući dva prestola, vrata palate i druge simbole kraljevske moći – bili su centralni deo zbirke Muzeja Kej Branli od njegovog otvaranja 2006. godine.

Nedugo nakon Makronovog govora predsednik Benina Patris Talon ponovo je zatražio povratak predmeta. Francuski zakonodavci doneli su 2020. godine kratko sročen zakon kojim se odobrava vraćanje upravo tih specifičnih predmeta. U februaru 2022. godine predmeti su otkriveni u predsedničkoj palati u Kotonuu. "Beninsko nasleđe se vratilo", rekao je Talon okupljenima na otvaranju.

Satima se beninska elita družila među vraćenim predmetima i izloženim delima savremenih beninskih umetnika. Dvorane visokih plafona bile su prepune stranih ambasadora, bosonogih vudu sveštenica i oficira u crno-zlatnim uniformama. Dahomejsko kraljevsko plemstvo sa ogrlicama od crvenog korala polako je prolazilo pored blaga predaka izloženog u staklenim vitrinama.

Kako je padala noć, velikodostojnici su odlazili i ulazilo je osoblje. Obezbeđenje i kuvari s visokim kapama s poštovanjem su pozirali za selfije stojeći pored istorijskih predmeta. Kada sam konačno kliznuo kroz bočna vrata u toplu, vlažnu noć, još su uvek bili tamo. Tokom sledeća četiri meseca izložbu je posetilo gotovo 200.000 ljudi, koji su ponekad satima čekali u redu priliku da vide vraćene umetnine. Velika većina posetilaca bila je iz Benina – osporivši tako ideju da Afrikance ne zanima sopstvena istorija i muzeji.

Savoaova je takođe bila u Kotonuu na ceremoniji, a oči su joj sijale dok je gledala prepune galerije. Makronovo obećanje iz 2017. godine bilo je na dobrom putu da se ostvari, a muzeji su igrali novu ulogu – kao mesta za razgovor o budućnosti, a ne samo za očuvanje prošlosti. "Pre nego što je sav taj povraćaj počeo, mnogi ljudi su govorili da, ako se jedna stvar vrati, naši muzeji će biti prazni", kaže Savoaova. "Mislim da se to neće dogoditi."

NE GLEDAJU SVI MUZEJI na to na isti način.Britanski muzej u Londonu postao je globalni simbol odbijanja povraćaja predmeta. U prošlosti su muzejski zvaničnici tvrdili da su svetu potrebni univerzalni ili enciklopedijski muzeji koji prevazilaze veštačke podele savremenih granica i okupljaju umetnost i artefakte iz različitih kultura, vremenskih perioda i mesta. To je ideja koja je nastala u prosvetiteljstvu, procvatu nauke i filozofije koji je zahvatio Evropu u XVII i XVIII veku. "Gde drugde na našoj planeti možemo da okupimo pod jednim krovom plodove dva miliona godina ljudskog delovanja?", pitao je u jednom govoru prošle godine šef muzejskog odbora Džordž Ozborn. "Želimo da ovo bude muzej našeg celokupnog čovečanstva."

Izvor: Ričard Barns Izvor: 'Privremena Elginova soba 1819. godine' Arčibalda Arčera, poverenici Britanskog muzeja

Lako je prihvatiti tu ideju ako imate dovoljno sreće da se nađete u Londonu i imate slobodno poslepodne za posetu Britanskom muzeju. Nekoliko meseci pre Ozbornovog govora prošetao sam velikom glavnom dvoranom muzeja i prošao pored kamena iz Rozete. Čuvena stela izrezbarena je 196. godine pre nove ere. Napoleonove trupe su je otkrile 1799. godine u blizini Aleksandrije u Egiptu, a u London je doneta 1802. godine nakon što su Britanci porazili Francuze. Odmah iza nje nalaze se asirski reljefi oblikovani pre skoro 3.000 godina, a zatim rimska kopija grčke statue Afrodite, koju je britanski kralj kupio od italijanskog vojvode oko 1620. godine. Biografija svakog od tih artefakata predstavlja sudar kultura i uticaja, mini-kurs svetske istorije.

Nekoliko koraka dalje je galerija u kojoj su mermerni reljefi poređani duž prostora nalik katedrali. Ove izuzetne skulpture, isklesane pre 2.500 godina, nekada su krasile Partenon u Atini. Britanski muzej svake godine poseti šest miliona ljudi, a većina njih je sigurno barem čula za zahteve da se reljefi vrate u Grčku – za raspravu koja besni otkad su oni doneti u London pre više od 200 godina. Prošlog decembra su glasine da je Ozborn vodio tajne razgovore s Grčkom o reljefu dospele na naslovne strane iako su muzejski zvaničnici ćutali o tome.

U nadi da ću bolje razumeti položaj Muzeja u vezi s reljefima Partenona i drugim kontroverznim artefaktima, vadim pametni telefon i preuzimam digitalni obilazak pod nazivom "Sakupljanje i put Imperije". Razočaranje. Obilazak me upućuje na kineski tanjir za supu, sekač za areka orahe iz Šri Lanke i druge predmete stečene tokom slavnih dana Britanske imperije. Ali predmeti nedavnih žustrih potraživanja – uključujući kamen iz Rozete, partenonske reljefe, beninske bronze i Hoa Hakananaija, visoku kamenu moai statuu koju su britanski mornari 1868. godine odneli sa Uskršnjeg ostrva – upadljivo su odsutni.

Pre nego što sam prošlog leta posetio London, mesecima sam pokušavao da nagovorim Muzej da pristane na snimanje intervjua, ali bez uspeha. Dok su se drugi muzeji borili s pitanjem restitucije, Britanski muzej se izgleda sakrio.

Izgleda da su čak i dugogodišnji branioci Muzeja zbunjeni. Nakon lutanja muzejskim galerijama, nalazim se na čaju sa autorkom Tifani Dženkins. Ona je 2016. godine napisala knjigu Keeping Their Marbles, u odbranu Britanskog muzeja, tvrdeći da bi moderni muzeji trebalo da se usredsrede na pričanje priča o drevnim predmetima i ljudima koji su ih napravili, a da se klone politike.

Na moje iznenađenje, Dženkinsova priznaje da je u godinama otkako je njena knjiga objavljena, debata dramatično promenila ton – a da je Britanski muzej zaostao u tome. Kaže da se osoblje muzeja danas retko zalaže za enciklopedijske muzeje. Umesto toga, usredsredili su se na tehničke detalje, kao što su sporazumi o uklanjanju reljefa sa Akropolja potpisani sa Osmanskim carstvom u XIX veku, kad je ono upravljalo Atinom. Slično, oslanjaju se na činjenicu da su mnogi predmeti iz Afrike i Azije uzeti pre nego što je Britanija potpisala sporazum koji je zabranio pljačkanje. To čini njihovo sticanje legalnim, ako već ne i etičkim. Tu je takođe zakon koji je Parlament doneo 1963. godine, a koji sprečava Muzej da uklanja predmete iz svoje zbirke. Britanski premijer ga je naveo u decembru u pokušaju gušenja glasina da su tajni razgovori o reljefima s Partenona između Ozborna i grčkih zvaničnika znak buduće restitucije. "Ukazivanje na papirologiju nije odgovor", kaže Dženkinsova. "Ako je to njihov argument, izgubiće."

Izvor: Ričard Barns

MOŽDA POSTOJI nešto između. Herman Parcinger je predsednik Pruske fondacije za kulturnu baštinu, krovne organizacije koja nadzire desetak muzeja u Berlinu. Među njima su i dva muzeja u kontroverznom Humboltovom forumu, novom kompleksu u centru grada. U Etnološkom muzeju nalaze se stotine hiljada artefakata, od kojih je većina prikupljena tokom vrhunca nemačkog kolonijalizma krajem XIX veka.

Decenijama su Parcinger i njegovi prethodnici bili na naslovnim stranama zbog odbijanja zahteva za repatrijaciju koji su dolazili iz Egipta, Turske i bivših nemačkih kolonija u Africi. Međutim, dokaz koliko se brzo rasprava menja jeste činjenica da je Pruska fondacija za kulturnu baštinu od 2018. godine do danas pristala da vrati brojne predmete, uključujući figuricu jedne boginje u Kamerun, ritualne i kulturne predmete u Namibiju, telesne ostatke pripadnika Maora na Novi Zeland, i ostatke i pogrebne predmete autohtonih Havajaca i aljaskih domorodaca u Sjedinjene Američke Države.

Prošle godine je Pruska fondacija za kulturnu baštinu učestvovala u udarnom događaju – povratku beninskih bronzi u Nigeriju. ("Bronze" u ovom slučaju uključuju i predmete od slonovače, drveta i mesinga, ali ime je ostalo.) Teško naoružana britanska ekspedicija 1897. godine napala je kraljevstvo Edo u Beninu, zbacila obu, naslednog kralja, i opljačkala njegovu palatu u srcu Beninskog kraljevstva. Stare zrnaste fotografije posledica napada prikazuju britanske vojnike prljavih lica i uniformi, nasmejane usred gomila slonovače i metalnih skulptura. Policajci su na nekim od fotografija napisali "PLEN". Kustosi nemačkih etnoloških muzeja kupili su stotine bronzi na aukcijama kojima su se pokrivali troškovi pohoda.

Danas se više od 5.000 predmeta uzetih tokom pohoda 1897. godine čuva u muzejima širom sveta, a ne u Nacionalnom muzeju u Beninu. "Ono što su Britanci uzeli bila je riznica predmeta koja je vekovima bila u palati", kaže bivši direktor muzeja Teofilu Umogbaji. "Stvorili su vakuum u našoj istoriji, prazninu u našoj biblioteci."

Dobro dokumentovane okolnosti pohoda u Beninu, zajedno s decenijama upornog pritiska kraljevske porodice Edo i nigerijskih zvaničnika, učinile su bronze istaknutim oglednim slučajem za repatrijaciju. Izgleda da kombinacija snažnih moralnih argumenata i javnog i političkog pritiska menja tok rasprave.

"Ne želimo opljačkane predmete u našim zbirkama", rekao mi je Parcinger. Čak je i nekoliko muzeja u Velikoj Britaniji odlučilo da vrati predmete, a donacije iz Velike Britanije, Nemačke i drugih zemalja pomažu podizanje novog muzeja u Beninu, koji je dizajnirao gansko-britanski arhitekta Dejvid Edžej.

U julu su predstavnici nemačke vlade objavili bilateralnu deklaraciju o nameri da se legalno vlasništvo nad beninskim bronzama u muzejima širom zemlje – reč je o više od 1.000 predmeta, uključujući 500 iz Pruske fondacije za kulturnu baštinu – prebaci na Nigeriju. Na svečanosti potpisivanja nigerijski ministar kulture nazvao ga je „najvećom poznatom repatrijacijom predmeta bilo gde u svetu”.
Trenutak je bio veoma simboličan – i, kako Parcinger kaže, pobeda za sve. Mnogi od tih predmeta ostaće u Nemačkoj na dugoročnoj pozajmici sledećih 10 godina, a drugi će ostati sve dok Nigerija uz nemačku pomoć ne izgradi nove muzeje. Nakon toga nigerijski zvaničnici pozajmljivaće dela Nemačkoj.

"Želim da pokažem umetnost Benina u svom muzeju", kaže Parcinger. "Naposletku nije toliko važno da li su ti predmeti pozajmljeni ili su u vlasništvu mog muzeja."

U avgustu je Pruska fondacija za kulturnu baštinu postala prva nemačka institucija koja je službeno prepisala svoje bronze. Dakle, koliko ima nade za složenije slučajeve kao što je svetski poznata bista drevne egipatske kraljice Nefertiti? Izuzetnu skulpturu iskopali su nemački istraživači 1912. godine i poslali u Berlin, gde je i ostala. Nemački zvaničnici tvrde da je u to vreme zakonski stečena i da zahtevi za repatrijacijom nisu došli merodavnim kanalima.

Parcinger kaže kako se svaki zahtev mora posebno proceniti, na osnovu opravdanosti, uz doprinos lokalnih zajednica i nacionalnih vlada, i istraživanje okolnosti pojedinih akvizicija. "Bilo je i blaćenja muzeja i oštrog dijaloga koji je stvorio sliku da je sve ukradeno i ilegalno", kaže. "Međutim, moramo da razmotrimo i sive zone. Muzej nije mesto gde samo uđete i uzmete s polica ono što želite."
A šta je s prestolom Ibrahima Njoje, pitam. Nijedan vladar Bamuma nikada nije zvanično zatražio vraćanje prestola, a ni Vlada Kameruna. Ali šta da jesu?

Parcinger se mršti. Ističe da je Njoja imao koristi od saveza s nemačkim kolonizatorima. Bamumski kralj se obogatio trgovinom s nemačkim trgovcima i porazio lokalne suparnike uz nemačku oružanu i vojnu pomoć. Iz Parcingerove perspektive, ideja da je presto bio poklon zahvalnosti Nemačkoj za njenu pomoć ne zvuči nategnuto.

"Kad vidite kako su dobro sarađivali, treba li u potpunosti gledati na Njoju kao na žrtvu?", pita. "Meni je to malo teže." Zastao je, razmišljajući. "Siguran sam da se rešenja mogu pronaći. Pre nego što je presto napustilo Bamum, napravili su kopiju. Može li da dođe do razmene?"

Malo je reći da se radi o ogromnom pomaku. Pre samo 20 godina Parcingerov prethodnik odbacio je čak i ideju o pozajmljivanju neke muzejske zbirke beninskih predmeta Nigeriji. Danas se kustosi muzeja sastaju sa svojim kolegama u bivšim kolonijama kako bi razgovarali oči u oči, ponekad prvi put uopšte. "Možda je to kraj muzeja XIX veka", kaže Savoaova, koja zvuči kao da joj ta ideja nimalo ne smeta, "i početak nečeg drugog."

DA BIH PRETPOSTAVIO KAKO bi to moglo da izgleda, uputio sam se u Sutland, u Državi Merilend, u predgrađe Vašingtona, gde Institut Smitsonijan čuva većinu od svojih 157 miliona eksponata u skladišnom i istraživačkom kompleksu od nekoliko hektara. Zbirka uključuje milione predmeta prikupljenih od plemena severnoameričkih domorodaca tokom poslednjih 200 godina. Centar za podršku Nacionalnog prirodnjačkog muzeja sastoji se od pet trospratnih odela, svaki veličine fudbalskog igrališta. U jednom od njih hermetički zatvoreni ormarići sadrže predmete stotina američkih plemena.

Smitsonijan se odavno otvorio naučnicima koji dolaze da koriste njegove zbirke za istraživanja, a u poslednjih 30 godina Centar za podršku Nacionalnog prirodnjačkog muzeja stvorio je i prostore za druge posetioce. Danas plemenski predstavnici redovno dolaze ovamo kako bi videli predmete svojih predaka i radili s kustosima. Soba za sastanke služi i kao ceremonijalni prostor, zajedno sa ormarićem opremljenim suvom žalfijom i duvanom, koje članovi plemena spaljuju kao deo obreda pročišćavanja pre ili nakon korišćenja svetih predmeta.

Pre 30 godina takve scene su bile teško zamislive. Indijanske artefakte i ljudske ostatke arheolozi, etnografi i muzejski kustosi oduševljeno su sakupljali vekovima. Ukopna mesta iskopavana su bez pristanka potomaka.

"Kad su ti predmeti nabavljani, sakupljači nisu razmišljali o domorodačkim narodima kao o ljudskim bićima", kaže Džaketa Svift, voditeljka repatrijacije pri Nacionalnom muzeju američkih Indijanaca. "Ljudi su bili resursi. Ljudski ostaci trebalo je da budu sačuvani kao i indijanski ćupovi." Sviftova je pripadnica plemena Komanča i Fort Sil Apača.

Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka indijanski aktivisti su uspešno lobirali za zakone koji bi iziskivali da muzeji predaju kosti njihovih predaka i svete predmete. Mnogi muzeji su se žestoko borili protiv toga. Argumenti koji su se tada čuli zvuče vrlo poznato onome ko prati sadašnje rasprave u Evropi.

Antropolozi i arheolozi zabrinuti su da bi prepuštanje zbirki ljudskih ostataka bio nepopravljiv gubitak za nauku jer bi onemogućilo proučavanje praistorijske prošlosti zemlje. Drugi su tvrdili da plemena neće biti u stanju da pravilno brinu o važnim predmetima ili da će ih oštetiti u tradicionalnim obredima. Čula su se i mišljenja da plemena koriste novi zakon kako bi muzeje ispraznila radi dobiti.
"Između muzeja i domorodačkih zajednica bilo je znatnog neprijateljstva", kaže Kevin Gover, podsekretar Smitsonijana za muzeje i kulturu, pripadnik naroda Poni u Oklahomi. "Bilo je mnogo otpora ideji repatrijacije uopšteno."

Kongres je Zakon o Nacionalnom muzeju američkih Indijanaca usvojio 1989. godine, a sledeće godine i Zakon o zaštiti grobova američkih domorodaca, poznat kao NAGPRA. Zakoni su Smitsonijan i druge američke muzeje učinili odgovornima za razvoj procesa repatrijacije zajedno s plemenima, priznajući prava koja pre nisu postojala.

Prirodnjački muzej je 1991. godine osnovao kancelariju za repatrijaciju. Od tada je vratio više od 224.000 predmeta u 200 različitih plemena, zajedno s telesnim ostacima 6.492 čoveka. Postupak se ponavlja u manjim muzejima širom zemlje.

Izvor: ROBERT OLMEN, POVERENICI BRITANSKOG MUZEJA

Izvor: DŽonatan Grin, poverenici Britanskog muzeja

Dok je hiljade predmeta vraćeno, neki su ostali. Erik Holinger, zvaničnik za vezu s plemenima u kancelariji za repatrijaciju Prirodnjačkog muzeja, zaustavlja se na sredini jednog od 46 redova ormarića i otvara vrata. Iz ormara kulja oštar miris drveta i stare kože. Unutra su perlama ukrašeni prekrivači za kolevke i ogrtači od kože bivoljeg teleta – posmrtni darovi za dete plemena Šajen koje je umrlo 1868. godine. Nedugo nakon pokopa američki vojnici koji su pratili pleme pronašli su napušteni logor i grobno mesto. Upakovali su posmrtne darove i dečje telo i sve poslali u Vojni medicinski muzej. Na kraju je zbirku preuzeo Smitsonijan, ali u nekom trenutku su se dečji ostaci izgubili.

Predstavnici plemena Šajen i Arapaho iz Oklahome 1996. godine sklopili su sporazum koji omogućava da predmeti ostanu u Nacionalnom prirodnjačkom muzeju "u svrhu istraživanja i obrazovanja koje će sprovoditi naučnici i narod Šajen". Snimanje ili izlaganje moguće je samo uz pismeno odobrenje plemena. To je primer zajedničkog upravljanja koje obema stranama daje odgovornost za budućnost nekog predmeta.

"Iako predmeti nisu vraćeni, pleme je pristalo da deli brigu o njima", kaže Holinger. "Oni nisu napustili muzej. Ljudi misle da se radi o uklanjanju predmeta, ali kod repatrijacije se zapravo radi o prenosu upravljanja."

Neki ormarići imaju ventilacione otvore jer plemena na predmete koji su u njima gledaju kao na žive duhove koji treba da dišu. U drugima su objekti okrenuti u određenom smeru, u skladu s plemenskim verovanjima.

Muzej i dalje redovno dobija zahteve za povraćaj. Pre nego što pristanu, istraživači razgovaraju s plemenskim predstavnicima i češljaju kroz dnevnike i zapisnike kako bi otkrili sve što mogu o tome kako je muzej došao do nekog predmeta. Uloži li pleme na kraju zahtev ili ne, obe strane obično tokom postupka saznaju nešto novo o predmetu. Posledice Zakona o zaštiti grobova američkih domorodaca nisu bile strašne, kaže Gover. "Naučili smo o plemenskim kulturama mnogo toga što nismo znali."

To ne znači da je američko iskustvo potpuno uspešno. Kosti više od 100.000 osoba još uvek leže u kutijama i zaključanim skladištima širom zemlje, često zato što plemena nisu u stanju da dokažu direktnu vezu na osnovu muzejskih zapisa – ili zato što kustosi odugovlače. "Moramo da budemo još bolji", kaže Gover. "Muzejima u kojima se čuvaju ostaci američkih domorodaca to bi trebalo da bude prioritet."

Dok su etnografski muzeji nekad bili statična skladišta, današnji muzeji sve više pokušavaju da stvore eksponate uz učestvovanje zajednica, pitajući ih kako žele da budu zastupljeni i koji su im predmeti značajni. Koristeći laserske skenere, Holinger i tim stručnjaka sarađivali su s tlingitskim narodom Aljaske kako bi stvorili trodimenzionalne kopije oštećenog obrednog šešira u obliku glave ribe glavoč. Jedna je sačuvana za izložbu uz izvorni šešir, dok su drugu osveštali Tlingiti kao živi obredni objekat za potrebe zajednice.

Nacionalni muzej američkih Indijanaca podstiče kustose da u svoje zbirke dodaju savremena dela koja su napravili domorodački umetnici. Na svojim izložbama u Nacionalnom trgovačkom centru u centru Vašingtona, muzej prikazuje odeću od bivolje kože iz XIX veka, vampum-pojaseve i perjanice od orlovog perja plemena Lakota. Ali takođe prikazuje sliku zaštitne kacige, koju je naslikao građevinski radnik, pripadnik plemena Mohavk, kao i štikle Kristijana Lobutena prekrivene tradicionalnim staklenim perlama Džejmi Okume, domorodačke umetnice iz Kalifornije.

"Etnografski muzej prošlosti je na zalasku", kaže Gover. "Pokušao je te kulture da zamrzne u vremenu, ali kulture se ne zaustavljaju. Želimo da naglasimo da su te zajednice ovde; prisutne su, žive i vitalne."

Izvor: Ričard Barns

Izvor: DŽON VESLI PAUEL, ALAMY STOCK PHOTO

NIGDE MI TAJ POMAK nije jasniji nego u Benin Sitiju u Nigeriji, u studiju na otvorenom, prepunom polomljenih glinenih kalupa i sjajnih mesinganih statua. Pod zaklonom talasastog metalnog krova, nedovršene ploče čekaju poliranje ugaonom brusilicom. Mešaju se miris meda i mirisi dima i znoja, dok modeli od pčelinjeg voska mekšaju na vrućini od 35 stepeni.

Sve to nadgleda Fil Omodamven, šesta generacija livaca bronze. Njegovi preci su bili članovi ceha koji je stvarao bronzane ploče i skulpture u doba kraljevstva Edo. Dok nekoliko pomoćnika raspiruje vatru već belu od vreline, Omodamven objašnjava da se tehnike koje danas koristi nadovezuju na one koje su se koristile tokom poslednjih 500 godina. Za svoje detaljno razrađene, kompleksne bronzane i mesingane skulpture koristi reciklirani otpadni metal. Prenamenjeni kompresori frižidera i klima-uređaja služe kao topionički lonci za zeleno-zlatni, rastopljeni kipući metal.

Kada sam ga posetio prošlog februara, glasine o povratku beninskih bronzi iz Nemačke vladale su razgovorima u Ulici Igun, gde livci bronze prodaju svoje radove. Mnogi su se nadali da će povratak umetnina u domovinu predstavljati budućnost za drevne tradicije. U senci debelog stabla palme Omodamven mi kaže da je možda poslednji livac u svojoj porodici. Jedan od njegovih sinova je računovođa, a drugi savetnik za sajber bezbednost. "Mislim da me neće naslediti", kaže s mešavinom ponosa i tuge. "Bojim se da će u sledećih 20 godina umetnost izlivanja bronze izumreti."

U napuštenoj poslovnoj zgradi nedaleko od Ulice Igun ugledao sam drugačiju budućnost. Keli Omodamven – 28-godišnji Filov rođak – govori mi da je odrastao gledajući kako mu otac i ujaci izlivaju bronzu. I on je nasledni član ceha livaca bronze. Međutim, iako je odrastao učeći tradicionalno izlivanje, njegov najnoviji rad je nešto novo. Nakon što je gledao kako muškarci u njegovoj porodici tope delove vodovodne instalacije i činele kao sirovinu, Keli je kod lokalnih auto-mehaničara počeo da traži korišćene svećice. Tokom pandemije počeo je pomoću lemilice da od njih oblikuje skulpture u prirodnoj veličini. "Suština recikliranja je prenamena", kaže mi. "Korišćenje istih stvari u druge svrhe."

Kelijevi radovi su izlagani u Njujorku, Londonu i Lagosu. Kako nikad nije napustio Nigeriju, nikad nije ni imao priliku da vidi drevne bronze izbliza. Njihov povratak mu predstavlja nadahnuće za stvaranje umetnosti koja meša staro i novo. "Vidimo ih samo na internetu, na Guglu", kaže. "Nemaju svi pristup Britanskom muzeju. Za ljude poput mene promeniće se mogućnosti."

Nekoliko meseci kasnije, tokom obilaska galerije Humboltovog foruma u Berlinu, iznenađeno ugledam poznato lice kako sedi jedan red ispred mene. To je Fil Omodamven. Objašnjava da je Etnološki muzej otkupio jedan od njegovih najnovijih radova za svoju zbirku. Ponosno ističe sjajnu ploču koja visi na zidu iza eksponata istorijskih bronzanih glava opljačkanih 1897. godine.

Samo nekoliko dana pre toga, kaže, ostvario mu se dugogodišnji san. Kustosi su ga pozvali da pregleda bronze koje je pre video samo u starim raskupusanim katalozima. Mogao je da vidi poleđine ploča i razgovara s muzejskim restauratorom o svojoj tehnici i kako se upoređuje sa onom njegovih predaka. "Bio sam tako srećan kad sam video te radove", kaže uzdišući. "Sad svom narodu mogu da odnesem poruku nade."

NAPISAO: ENDRU KARI

SNIMIO: RIČARD BARNS

Reportaža je objavljena u štampanom izdanju časopisa National Geographic na srpskom jeziku u martu 2023. godine.