On je bio poslednji kralj Amerike i glavni negativac u priči o američkoj nezavisnosti! Kako je izgubio svoje kolonije?

Britanski monarh se često prikazuje kao glavni negativac u priči o američkoj nezavisnosti - ali kakvu je ulogu on zaista imao u podsticanju revolucije?

Kao ustavni monarh, Džordž nije kreirao politiku koja je izazvala sukobe u kolonijama — to je bio posao parlamenta.Zašto je Deklaracija ocrnila kralja i kakvu je ulogu imao u američkoj revoluciji?

Iako kralj nije lično izazvao pucanj koji je odjeknuo širom sveta, on je ipak pomogao da se utre put ka ratu. Evo kako je postao poslednji kralj Amerike.

Otac imperije

Kada je 22-godišnji kralj Džordž III nasledio tron svog dede 1760. godine, nasledio je i imperiju koja se prostirala od Severne Amerike do Azije. Džordž sebe nije doživljavao doslovno kao šefa države. Umesto toga, njegovi podanici — bilo u Jorku ili Njujorku — bila su njegova deca vezana za njega, kako je verovao, poslušnošću i naklonošću.

Iako Džordž nije imao mnogo zakonodavne moći kao ustavni monarh, ostao je angažovan u politici i davao je kraljevsku saglasnost na zakone parlamenta.

Džordž se takođe oslanjao na svoju ulogu britanskog paterfamilijasa. Isticao je red, dužnost i integritet i u porodičnom i u nacionalnom životu. U Džordžovo vreme, kralj je imao dužnost da oblikuje vrline za svoje podanike — a oni su imali dužnost da se povinuju.

Šta su podanici Džordža III mislili o njemu? Tokom 1760-ih, severnoamerički kolonisti su ga prigrlili. Čak je i budući tvorac Deklaracije Bendžamin Frenklin ponosno prisustvovao Džordžovom krunisanju 1761. godine. Dve godine kasnije, Frenklin je pohvalio mladog kralja za "vrlinu i iskrenim namerama da usreći svoj narod".

Rastuće tenzije

Čak i dok je Džordž III idealizovao stabilnost dobro uređene vladarske porodice, britanski politički sloj je širio jaz između severnoameričkih kolonista i članova parlamenta u Londonu.

Vladavina Dordža III je počela dok je Britanija uveliko bila u Sedmogodišnjem ratu protiv Francuske i njenih saveznika. Kada se rat završio 1763. godine, Britanija je dobila novo prošireno carstvo sa zemljom u Severnoj Americi koja se protezala sve do reke Misisipi.

Rat je došao na naplatu. Britanija je nagomilala značajan ratni dug. Da bi nadoknadio dug, parlament je uveo niz poreza u američkim kolonijama. Britanske trupe je trebalo da budu stacionirane na američkom tlu, pa je parlament smatrao da kolonisti treba to da plate.

Porezi su razbesneli koloniste, koji su u početku svoj gnev usmerili na političare koji su njima upravljali, a ne na kralja koji je njima vladao. Kako su članovi parlamenta, ljudi od Amerike udaljeni za čitav okean, mogli da nameću poreze?

Parlament je dodatno pogoršao stvari donošenjem Zakona o čaju u maju 1773. godine, za koji su se kolonisti žalili da je Britanskoj istočnoindijskoj kompaniji dalo značajnu konkurentsku prednost na tržištu čaja. Uzevši stvari u svoje ruke u decembru te godine, revolucionari u Bostonu su upali u gradsku luku, ukrcali se na britanske trgovačke brodove i bacili čaj u more. Taj događaj je danas poznat kao Bostonska čajanka.

Čvrsta ruka

Vest o Bostonskoj čajanki, činu nereda i neposlušnosti, šokirala je Džordža III. S poverenjem u autoritet parlamenta i svoju ulogu carskog oca, Džordž je podržao vladanje čvrstom rukom nad kolonistima. Kada je parlament početkom 1774. godine usvojio četiri zakona koja su umanjila ovlašćenja Masačusetsa da upravlja samim sobom, on je to odobrio.

Kolonisti su imali nadimak za ove nove zakone: Nepodnošljiva dela. I iako je poprište bio Masačusets, mesto Bostonske čajanke, kolonisti širom Severne Amerike su se ujedinili u svom buntu. Koja prava im je Parlament dalje oduzeo?

Kako su tenzije rasle, većina američkih kolonija poslala je delegate u Kontinentalni kongres u septembru 1774. godine kako bi odgovorili na "represivna ograničenja" parlamenta. To je, tvrdili su delegati u svojoj oktobarskoj peticiji kralju, uvreda engleske slobode, njihovog prava koja su dobili rođenjem pod krunom.

U peticiji, delegati su tražili od Džordža da im pomogne. "Mi, verni podanici Vašeg veličanstva", počinjalo je pismo, "[molimo] da iznesemo svoje pritužbe pred presto." Delegati su uporedili Nepodnošljiva dela sa "degradacijom u stanje ropstva" i izrazili su svoje nezadovoljstvo jer bi "ćutanje predstavljalo nelojalnost".

Džordž je ipak stajao uz parlament.

Ratne varnice

Jednog prohladnog, vlažnog aprilskog jutra 1775. godine, tenzije između podanika i suverena su proključale. Tada su se sukobile kolonijalne milicije i britanske trupe u Leksingtonu i Konkordu, selima u blizini Bostona. Revolucionarni rat je počeo.

Džordž je sukob video kao priliku. "Ne mogu a da ne budem mišljenja da će se Amerika, ako ostanemo čvrsti i istrajni, pokoriti", govorio je državnom sekretaru zaduženom za kolonije, lordu Dartmutu. "Engleska […] će naterati svoju buntovnu decu da zažale kada su odbacili poslušnost."

Kontinentalni kongres uputio je poslednju peticiju Džordžu u julu 1775. godine. On je odbio da je primi, a umesto toga je izdao kraljevsku proklamaciju u kojoj je rat označio kao "pobunu" i osudio revolucionare da su "izdajnički pripremali, naređivali i vodili rat".

Poslednja lojalnost kolonista, ako je u tom trenutku i postojala, prema Džordžu III je nestala.

Poslednji kralj Amerike

Što se Kontinentalnog kongresa tiče, on više nije bio u nadležnosti Džordža III. Deklaracija o nezavisnosti je iznela 27 pritužbi protiv Džordža i označila ga kao "tiranina […] nepodobnog da bude vladar slobodnog naroda".

Džordž nikada nije uspeo da se uhvati u koštac sa američkim kolonijama. Umesto toga, njegovi bivši podanici spalili su njegovu sliku i srušili statuu u Njujorku.

Dužnost Džordža III da sačuva imperiju, stane uz parlament i uspostavi red u vladarskoj porodici na kraju je dovela do raspada, što ga je učinilo poslednjim kraljem Amerike.

Članak je prvobitno objavljen na nationalgeographic.com.

BONUS VIDEO