Članci iz 40-ih otkrivaju još detalja o surovosti japanske vojske u Drugom svetskom ratu: Dve šolje slane vode svaka 24h

Nema dovoljno snažne reči koja može da opiše postupanje prema ratnim zarobljenicima tokom Drugog svetskog rata, naročito kada je reč o Japanu i Nemačkoj.

Narodna izreka "u ratu je sve dozvoljeno" je između 1939. i 1945. godine korišćena doslovno.  Adolf Hitler je Nemačku pokušao da očisti od Jevreja, i zauvek je ostavio crnu mrlju u istoriji. Sjedinjene Države su pred sam kraj rata uništile Hirošimu i Nagasaki, ubivši preko 200.000 ljudi.

Carska japanska vojska počinila je niz zločina, i prema protivnicim ali i prema svom narodu, kada je stvorila Jedinicu 731 za istraživanje i razvoj vojnog biološkog oružja sprovodeći surove eksperimente.

I bilo je još surovih metoda mučenja i kažnjavanja na koje je bila spremna japanska vojska. Kako bi uspostavili moć, mete su im bili ratni zarobljenici.

Nema dovoljno snažne reči koja može da opiše postupanje prema ratnim zarobljenicima 1942. godine, koja se smatra vrhuncem sukoba. Na fotografijama koje su izvučene iz japanskih snimaka otkrivenih kada su Britanci ponovo zauzeli Singapur i koje je objavio The Sun 2017. godine, vide se vojnici Sikhskog puka britanske indijske vojske kako kleče u svojim poslednjim molitvama.

Na tim fotografijama crtež mete visi preko srca svakog zatvorenika. Ispred njih su se nalazile daščice poput koca zabodene u zemlju, na kojima se nalazio broj koji odgovara vojniku koji drži pušku. Za pojedine zaraćene strane mučenje zatvorenika bilo je poput razonode.

Kada je Singapur pao 15. februara 1942. godine, preko 40.000 vojnika indijske vojske postali su ratni zarobljenici. Veliki broj njih poslat je u koncentracione logore na sistematsko mučenje. Međutim, broj zatvorenika je upravnike koncentracionih logora naveo na ideju da je bolje iskoristiti ih za nešto "korisno" nego ih samo prebiti do smrti.

Članak objavljen u Indian Times-u 16. maja 1944, govorio je o beskrajnom užasu onih koji su poslati na pacifička ostrva.

Mučenje je počelo već tokom puta. Zatvorenici gotovo da nisu smeli da udišu vazduh ili piju svežu vodu. Više od 2.000 njih bilo zatvoreno u skladištu broda gde im je davano po dve šolje slane vode svaka 24 sata. Većina nije preživela putovanje.

Muškarci koji su uspeli da dođu živi u koncentracione logore morali su da rade i do 12 sati, nahranjeni samo pirinčem. Meso su jeli samo ako bi neprimećeno mogli da ga ukradu.

Surovost je primenjivana i na kineskim zatvorenicima koji su, ranjeni u okršajima, živi zakopavani, izbodeni bajonetima, obezglavljeni ili podvrgavani medicinskim eksperimentima. Amerikanci, Australijanci i Britanci bili su izgladnjivani, zlostavljani, kanibalizovani i prisiljeni na rad.

U poslednjim godinama Drugog svetskog rata, Japanci su ubili duplo više Kineza nego što su nacisti ubili Jevreja.

Tajlandsko-burmanska železnica duga 415 kilometara s razlogom je poznata kao "Železnica smrti". Projekat su izgradili neuhranjeni britanski i australijski zarobljenici u ekstremnim radnim i vremenskim uslovima. Hiljade ih je umrlo tokom gradnje, a mnogi su čak i sahranjeni u blizini.