Srpskom knezu Mihailu Obrenoviću je predao gradove: Sultan koji je želeo da menja pravila i zbog toga platio glavom

Njegova smrt je obavijena velom tajne, dok je u srpskoj istoriji ostao upamćen kao čovek koji je knez Mihailu 1867. godine - ustupio sve gradove u kojima se nalazi turska posada.

Kada je 1861. godine došao na vlast, njegova zemlja bila je u miru. Razlog za to bio je Pariski mir iz 1856. godine kojim je došlo do privremenog primirja u Evropi. S druge strane, i on sam je bio pacifista, stoga za vreme njegove vladavine nije došlo do bilo kakvog gubitka teritorije. 

Crna Gora i Srbija

Možda zvuči kao da za njega nisu postojali problemi, međutim, to je bilo daleko od istine. Jedan od njih je bila Crna Gora, mala ali krševita zemlja, specifične geografije, zbog čega ju je bilo teško kontrolisati. Nakon ubistva kneza Danila, 1860. godine, na prestolu ga nasleđuje rođak Nikola.

Zbog podrške koju je davao protivnicima porte u BiH sultan je u Crnu Goru poslao Vogar Omer-pašu sa vojskom. Omer-paša je veoma brzo uspeo da prisili Nikolu da potpiše predaju 1862. godine, ali mu je omogućeno da ostane vladar. 

Srbija je u to vreme bila kneževina, u kojoj je nakon Pariskog mira - Osmansko carstvo polagalo pravo na šest gradova, uključujući i današnji glavni grad. Izvori navode da je srpsko stanovništvo u tom periodu trpelo strašan zulum od strane turuskih vojnika, a sve je kulminiralo ubistvom dečaka na Čukur česmi. 

Dešavanja koja su usledila, jedva su stavljena pod kontrolu i to zahvaljujući stranim konzulima. Ubrzo, 6. septembra 1862. godine sultan je izdao i ferman prema kom Turci sada polažu pravo na četiri umesto na šest gradova. Pored toga, oni nisu smeli ni da se mešaju u unutrašnju politiku Srbije. 

Paralelno sa ovim pobunama, slično se dešava i na Kritu, što je dodatno pojačalo pritiske stranih država na Turke, na koje je veštom diplomatijom uticaj vršio knez Mihailo Obrenović. Stoga, sultan, 1867. godine izdaje novi ferman kojim ustupa Srbiji sve preostale gradove u kojima se nalazila turska vojska. 

Pravo nasleđivanja će ostati - nepromenjeno 

Još od 1281. godine u Osmanlijskom carstvu je sproveđeno striktno pravilo nasleđivanja vlasti. Sultan Aziz je to želeo da promeni i svoj presto ostavi sinu Jusuf Izetin efendiji. Kada su to čule strane sile i carska porodica, odmah su pokrenute akcije protiv njega. Pre svega Velika Britanija i Rusija, kojima je išlo na ruku da na presto dođe liberalniji princ Murat. 

S druge strane, 1876. godine, u Dolmabahče palatu upadaju Sulejman-paša i Ahmed-paša. Stražari im brzo predaju oružje, a sultan ostaje zarobljen unutar zidova palate. U roku od nekoliko dana na presto je postavljen princ Murat V, a izdata je i fetva za svrgnutog sultana koja je naredila njegovo streljanje.

Kada je začuo artiljeriju, sultan Abdul Aziz se doborovoljno predao i sa porodicom prešao u Topkapi palatu. Tamo je bio smešten u sobi okruženoj stražarima i sa samo jednim ličnim predmetom - Kuranom. Pod izgovorom da sledi učenja iz Svete knjige, zatražio je da mu se donesu makaze da sredi bradu. Zvanična priča kaže da je bivši sultan njima izvršio samoubistvo prerezavši vene.

Ipak, mnogi nisu verovali u te priče, pa su tvrdili da su sultana ubili Midhat-paša i Husejin-paša koji su posle nekoliko godina takođe ubijeni.