Deceniju je vodio bitku za presto protiv braće - do konačnog cillja je došao uz pomoć Đurađa Brankovića: Mehmed I Čelebi

Nakon decenijske borbe oko prestola sa braćom, 1413. godine na osmanlijski presto se popeo sultan Mehmed I, zvani Čelebi. Vladara za kog mnogi tvrde da je značajan podjednako kao i Mehmed Osvajač ili Selim I.

Braća se bore za očev presto

Prema ranoj Osmanskoj tradiciji i pravu, svaki sultanov sin je polagao pravo na presto. Znog toga se, nakon smrti oca, upustio u borbu protiv punoletne braće Sulejmana, Ise i Muse. Upravo na ovaj način je Osmanska država izdeljena na četiri dela, scenario koji je turko-mongolski osvajač Timur i priželjkivao još od poraza njihovog oca u bici kod Ankare. Sva četiri brata su postali njegovi vazali koji su mogli da nametnu vlast lokalnim begovima i tako je usledio period borbe za presto dug čitavu deceniju.

Do raspleta je došlo 1413. godine, a nakon ubistva Sulejmana od strane lokalnog stanovništva i potiskivanja Muse uz pomoć Đurađa Brankovića u bici pod Vitošem. Osmanlije su na papiru bile potčinjene Timurovom sinu Šah Ruhu, a on nikako nije bio zadovoljan ponovnim uspostavljanjem anadolske unije. Zato je napisao pismo sultanu Mehmedu i prebacio mu način na koji je eliminisao svoju braću jer su se ti običaji navodno protivili pravilima koje je uspostavio Džingis kan. Sultan Mehmed I, na njegovo pismo je odgovorio sledećim rečima: "Dva sultana ne mogu da žive u jednoj zemlji."

Nakon toga, sultan je počeo da radi na obnavljanju jedinstva države. Njegovi savremenici su tvrdili da je razmišljao kao otac, ali da je bio mnogo umereniji. Uspeo je da poboljša odnose sa Mamelucima, povrati teritorije Ajdinida, Mentešea i Saruhanida, koje su bile pod upravom njegovog oca pre poraza od Timura.

Naredio je izgradnju mnogih monumentalnih dela, poput Stare džamije -  koju je prvobitno naručio njegov brat u Jedrenu. Zatim joj je dodao bedesten - vrstu natkrivene pijace. Dok je u Merzifonu i Bursi izgradio medresu i kupatilo zajedno sa narodnom kuhinjom. Neprestano je davao milostinju za učenjake, udovice i siročad i svakog petka delio hranu siromašnima, a svi koji su ga poznavali su tvrdili da je uvek težio za znanjem. 

Verovao je u mir

Sultan Mehmed je umro u Jedrenu 1421. godine, usled srčanog udara ili od dizenterije u 35. godini. Neposredno pred kraj je svojim najbližima rekao: "Dovedite odmah mog sina Murata, ne mogu više da ustanem iz ovog kreveta, zemlja ne treba da padne u previranje."

Njegova smrt je skrivena od javnosti i vojnika sve dok njegov 17-godišnji sin Murat, nastojnik Amasije, nije došao i preuzeo presto. Telo je potom sahranjeno u grobnici u Bursi, danas poznatoj i kao Zelena grobnica.

Svom nasledniku je predao teritoriju čija veličina je iznosila oko 870.000 kvadratnih kilometara, što je za samo 72.000 kvadratna kilometara manje od granica koje je njegov otac uspostavio. Lično je učestvovao u 24 bitke, u kojima je zadobio skoro 40 rana, iako kako je sam tvrdio njegov cilj nisu bila osvajanja - već mir. 

Abdurahman Šeref, poslednji osmanski zvanični istoričar, navodi da je bio veliki vladar poput Mehmeda Osvajača ili Selima I, ali da je njegova prava veličina ostala skrivena jer je živeo u drugačijem vremenu i okolnostima nego njegovi naslednici.