Skrivena istorija genocida: Ubio je između pet i 10 miliona ljudi, a da nikad nije ni kročio u Kongo

Leopold II od Belgije je Slobodnom državom Kongo vladao kao da je njegov lični posed. Prema njegovoj volji vojska je sprovodila teror, a on se bogatio.

Iako je teritorijom upravljao iz Brisela, administrativni glavni grad bio je Boma, odakle su izvožene sirovine. Boma je bila rezidencija generalnog guvernera Konga, koji je bio direktni predstavnik kralja (Leopold II zapravo nikada nije kročio u Afriku). Država je bila podeljena na 14 okruga kojima su upravljali komesari koje je imenovao kralj, koji su odgovarali generalnom guverneru. Ovi funkcioneri ponekad su radili i kao kolonijalni trgovci, ali je njihova glavna funkcija bila da obezbede najveće moguće količine slonovače i gume u najkraćem mogućem roku.

Kolonijalna administracija je nametnula kontrolu nad domorodačkim stanovništvom sprovođenjem terora, a česta su bila i masovna ubistva i sakaćenja. Nasilje i teror su bila sredstva kojima se nametala volja belgijskog kralja i trgovaca nad afričkim narodom.

Leopold II je angažovao evropske plaćenike kako bi branio svoje interese. Oni su bili organizovani u privatnu vojsku, Force Publique, koja je brojala do 19.000 vojnika. Svi oficiri su bili belci, dok su svi obični vojnici bili crnci gurnuti u službu i prisiljeni da joj služe najmanje sedam godina. Regrute su ponekad kupovali od plemenskih vođa, ali često su bili jednostavno kidnapovani.

Force Publique je istovremeno delovala i kao okupaciona vojska i kao policija koja je služila interesima trgovačkih kompanija. Ova vojna sila je morala da se izbori sa nekoliko pobuna, koje su ugušene sa zastrašujućim divljaštvom. U stvarnosti je Slobodna Država Kongo bila ogroman koncentracioni logor.

Tokom 1890-ih, zahvaljujući robovima, izgrađena je pouzdanija transportna mreža, što je omogućilo izvoz još većih količina prirodnih resursa Konga. Tokom izgradnje ovih infrastruktura, stvorenih isključivo za lične interese, umrlo je mnogih radnika svih uzrasta. Njihovi radni dani bili su dugi i naporni i zahtevali su ogroman fizički napor. Prema istorijskoj dokumentaciji, između pet i 10 miliona ljudi umrlo je od posledica kolonijalne eksploatacije pod vlašću i upravom kralja Leopolda II i njegovih funkcionera.

Svedoci koji su preživeli i prepričali svoja iskustva (uključujući i protestantske misionare, pisace i diplomate poslate da služe u Kongu) opisali su i osudili užase svakodnevnog života u ovoj zemlji. Važne informacije o stanju u Kongu dao je američki misionar G.V. Vilijamsa i pisac Mark Tven koji je napisao satiru "Monolog kralja Leopolda". O uslovima u Kongu su pisali i Džozef Konrad, misionar Vilijams Sefard, britanski diplomata Kejsment i novinar Edmund Dene Morel. Svedočenja svih ovih ljudi bila su od presudnog značaja za razotkrivanje istine o jednoj od najmračnijih epizoda kasnog XIX veka. Kritike koje su otkrile zločine nad narodom Konga objavljeni su u međunarodnoj štampi, što je dovelo do ogromnog negodovanja javnosti i poziva na poštovanje ljudskih prava.

Nakon nekoliko meseci istrage, 1905. godine, komisija je objavila izveštaj koji je potvrdio zloupotrebe. Leopold II nije ništa više mogao da učini – čak i u svojoj Belgiji – kako bi se suprotstavio svima koji su smatrali da mora da obustavi vladavinu u toj afričkoj zemlji. Nakon niza diplomatskih manevara, vođen pritiskom javnog mnjenja, belgijski kralj se konačno odrekao vlasti nad Slobodnom državom Kongo, koja je kasnije postala belgijska kolonija, i preimenovana je u Belgijski Kongo.