Šta se dešavalo tokom čuvenog Pivničkog puča? Iako je bio ugušen, Hitler je uspeo da ga predstavi kao herojski čin

Iako se čuveni nacistički puč završio nepovoljno za Adolfa Hitlera i njegove pristalice, doneo je pouke koje je Firer pretvorio u pobedu.

Sve je počelo u Burgerbraukeleru, pivnici u bavarskom gradu Minhenu. Hitler i Nacistička partija imali su cilj da preuzmu kontrolu nad državom, umarširaju u Berlin i zbace nemačku Saveznu vladu. Hteli su da uspostave novu koja bi upravljala stvaranjem ujedinjenog Velikog nemačkog Rajha. U ovoj novoj vladi, državljanstvo bi bilo zasnovano na rasi.

Puč nije uspeo, a bavarske vlasti su gonile devet učesnika, uključujući Hitlera. Uprkos neuspehu, nacistički lideri su na kraju uspeli da predstave puč kao herojski napor da se spasi nacija.

Nacionalna nestabilnost

Prve četiri godine Vajmarske republike bile su praćene ekonomskim problemima, traumama zbog gubitka u Prvom svetskom ratu i osećanjem poniženosti zbog, kako su mnogi smatrali, preterano oštrim uslovima Versajskog sporazuma. U ovoj klimi nacionalne nestabilnosti, i levi i desni politički pokreti pokušavali su neuspešno da zbace novonastalu demokratiju.

Kada su 1923. godine Hitler i nacisti pripremali svoj puč, pokret je brojao više od 50.000 članova. Većina ih se pridružila s nadom da će stranka preduzeti akciju protiv demokratije Vajmarske republike. Uspešan "Marš na Rim" Benita Musolinija – koji je doveo fašiste na vlast u Italiji u oktobru 1922. godine, inspirisao je Hitlera. Planirao je da preuzme kontrolu nad nacionalnom vladom "Maršom na Berlin".

I članovi bavarske državne Vlade agitovali su za promene. Protestvovali su zbog odluke Berlina da zaustavi pasivni otpor francusko-belgijskim trupama koje su okupirale Rajnu i Rur. Kao rezultat toga, proglašeno vanredno stanje.

Izvor: Fonthill Media / mediadrumworld. / Media Drum World / Profimedia

Bavarski ministar-predsednik Gustav Riter fon Kar je 1923. godine postavljen za glavnog komesara Bavarske, zajedno sa svojim saradnicima generalom oružanih snaga Otom fon Losovom i šefom državne policije Hansom Riterom fon Zajserom.

Ovaj "trijumvirat" bavarskih lidera javno je podržavao nacionalistički marš na Berlin. Međutim, potajno su se nadali da će drugi u vojnoj i državnoj službi u Berlinu obaviti prljav posao, skloniti omraženu Republiku i uspostaviti autoritarni režim. Međutim, kako je trijumviratu postajalo jasno da su pogrešili. Počeli su da razmišlju o tome da sami krenu u akciju protiv Berlina. Sastali su se uveče 8. novembra 1923. godine u Burgerbraukeleru da razgovaraju o strategiji.

U međuvremenu, radikalni i Folkiš pokret, uključujući naciste, ujedinili su se u formaciju koju su nazvali Kampfbund (borbena liga). Folkiš vođe su postale nestrpljive. Oni su se zalagali za nasilno rušenje vlade u Berlinu. Hitler se plašio bavarskog ministra-predsednika Kara kao potencijalnog rivala više od bilo kog drugog lidera.

Hitler i njegove zavereničke kolege planirali su da sruše sastanak bavarskih lidera 8. novembra. Nameravali su da objave svrgnuće Bavarske i Savezne vlade i primoraju trijumvirat da Hitlerov pokret proglase legitimnim. Planirali su da nateraju Fon Losoa i fon Zajsera da narede bavarskim trupama da izađu na ulicu u znak podrške vladi "nacionalne obnove", i da, u saradnji sa paravojnim jedinicama Kampfbunda, zauzmu ključne administrativne i vojne zgrade. Kada koalicija obezbedi sebi Bavarsku, njeni lideri će krenuti na Berlin pod Hitlerovim vođstvom.

Oko 8:30 uveče 8. novembra, Hitlerov lični odred telohranitelja, Štostrup-Hitler, stigao je u Burgerbraukeler da se pridruži jedinicama Olujnih trupa koje su se spremale da opkole pivnicu. Hitler je ušao u objekat, zapucao iz pištolja u plafon prekinuvši tako Karov miting, i izjavio da je "nacionalna revolucija" počela.

Okružen naoružanim stražarima, Hitler se progurao napred i kratko se obratio masi. Zatim je naredio fon Losovu, fon Zajseru i fon Karu da uđu u susednu prostoriju. Tamo ih je maltretirao i terao preteći im pištoljem, da podrže njegov puč. Uveren da je obezbedio njihovu podršku, Hitler i trojica bavarskih vođa vratili su se u glavnu salu i obratili se masi. Objavili su svoju solidarnost u Hitlerovom pokretu i imenovali ključne članove nove vlade.

Međutim, kada je puč pokrenut, zaverenici su napravili niz velikih grešaka. Prvo, njihov uspeh zavisio je od zauzimanja državnih kancelarija i komunikacionih centara. Zaverenici su se oslanjali da će trijica bavarskih vođa svojim autoritetom da im dovedu vojsku i policiju. Dok su pobunjenici privremeno preuzeli neke kancelarije, uključujući opštinski štab Rajhsvera i štab policije u Minhenu, nisu uspeli da obezbede druge ključne centre.

Dalje, Hitler je ostavio trijumvirat Erihu Ludendorfu, koji je popustio njihovim molbama da napuste Burgerbraukeler, kako bi navodno preuzeli određene uloge u puču. Međutim, čim su bili slobodni, osudili su svrgavanje i naredili policijskim i vojnim jedinicama da ga suzbiju. Pošto zaverenici nisu uspeli da obezbede komunikaciju u gradu, Kar je mogao da pozove prigradske policijske snage i trupe iz obližnjih baza.

Zaverenici su bili previše neorganizovani da bi iskoristili ovu konfuziju. Kada je do njega stigla vest ooslobađanju trojice političara, Hitler se nekoliko sati dvoumio pre nego što je odlučio da nastavi marš na Berlin. Neodlučnost je dala vremena bavarskim vlastima da organizuju odbranu Minhena.

U poslednjem pokušaju da okupi građane i vojnike, Hitler je predvodio oko 2.000 nacista i drugih članova Kampfbunda u maršu do Feldhernhalea u Ludvigštraseu. Kada su stigli do Odeonsplaca, minhenska policija se sukobila sa demonstrantima. U pucnjavi je poginulo 14 nacista i četiri policajca. Tada je stavljena tačka na puč u gradu. Još dvojica nacista poginuli su na drugim mestima. Hitler se oslanjao na paravojni Kampfbund, ali nedostatak podrške policije i lokalnih vojnih jedinica osudio je pokušaj na propast.

Suđenje

U martu 1924. godine, petočlano veće sudija, kojim je predsedavao Georg Najthart, vodilo je suđenje Hitleru i drugim vođama puča.

Kao i većina sudija tokom Vajmarskog perioda, Najthart je bio sklon, u slučajevima veleizdaje, da pokaže popustljivost prema desničarskim optuženicima koji su tvrdili da su delovali iz iskrenih, patriotskih motiva. Hitler se sa Gvozdenim krstom na reveru, kojim je nagrađen za hrabrost tokom Prvog svetskog rata, borio protiv Vajmarske republike. Tvrdio je da je Savezna vlada u Berlinu izdala Nemačku potpisivanjem Versajskog sporazuma. Svoje postupke takođe je pravdao pričom da postoji jasna i neposredna komunistička pretnja Nemačkoj.

Hitler je osuđen za veleizdaju. Međutim, dali su mu najblažu dozvoljenu kaznu od pet godina u zatvoru minimalne bezbednosti u Landsbergu na Lehu. Odslužio je samo osam meseci. Iako je Hitler imao podršku, levičarski i desničarski listovi kritikovali su blagu kaznu. I zvaničnici Bavarske vlade bili su podjednako nezadovoljni. Međutim, postupili su uzdržano da se ne bi stvorio utisak da pokušavaju da utiču na poslove bavarskog Ministarstva pravde.

Izvor: Keystone Archives / Heritage Images / Profimedia

Hitler je živeo dobro za jednog zatvorenika. Bilo mu je dozvoljeno da nosi civilnu odeću, da se sastaje sa drugim zatvorenicima i da šalje i prima pisma. Takođe mu je dozvoljeno da koristi usluge svog ličnog sekretara, Rudolfa Hesa, zatvorenika osuđenog za veleizdaju. Dok je bio u zatvoru, Hitler je diktirao Hesu prvi tom svoje zloglasne autobiografije, Majn Kampf.

Nasleđe Pivničkog puča

Među onima koji su sa Hitlerom marširali na Odeonsplac bili su ljudi koji će kasnije zauzeti ključne pozicije u nacističkoj Nemačkoj: Herman Gering, Hajnrih Himler, Rudolf Hes, Julijus Štrajher i Vilhelm Frik. Nakon završetka Drugog svetskog rata 1945. godine, četvorica su sedela u optuženičkoj klupi na suđenju ratnim zločincima u Nirnbergu. Peti je tu sudbinu izbegao samoubistvom.

Iapk, ciljevi vođa puča u jednom trenutku su se ostvarili. Na primer, nastojali su da razbiju političku opoziciju i unište one koji su pružali otpor. Planirali su da uspostave diktatorsku državu i ograniče državljanstvo na Nemce "nordijskog" porekla, kao i da isključe Jevreje iz političkog života. Pored toga, oni su imali za cilj da donesu zakone koji omogućavaju "uklanjanje svih osoba opasnih po bezbednost i one koje su smatrali beskorisnim" koji su bili zatvoreni "u koncentracione logore i, gde je to moguće, iskorišćeni za rad za zajednicu". Kada su Hitler i nacisti preuzeli vlast 1933. godine, postigli su svaki od ovih ciljeva u roku od dve godine.

Hitler je iz neuspelog puča izvukao važne pouke. Prvo, shvatio je da nacistički pokret ne može da uništi Republiku direktnim napadom bez podrške vojske i policije. Drugo, shvatio je da ako želi uspeh Nacističke partije mora da bude neprikosnoveni vođa pokreta. Konačno, iskustvo je Hitlera naučilo da će pokušaj da se država zbaci silom pokrenuti odgovor vojske.

Od tada, on je posvećeno radio na tome da potkopa državu iznutra. On je nastojao da dođe na vlast glasanjem. Znao je da može da utiče na to glasanje koristeći slobodu govora i okupljanja koje je garantovala Vajmarska republika.

Izvor: Shawshots / Alamy / Alamy / Profimedia

Nakon puča, Savezna i Bavarska vlada zabranile su Nacističku partiju, njene formacije i njene novine. Ali Hitlerova posvećenost dolasku na vlast navela je vlasti da pravno ukinu zabranu 1925. godine. Između 1925–1929, partija je prošla kroz pažljivo organizaciono restrukturisanje pod Hitlerovom kontrolom. Prvi značajan rezultat Hitler je doživeo na izborima u Rajhstagu 1930. godine.

Hitler i rukovodstvo Nacističke partije negovali su sećanje na puč. Dali su mu posebno mesto u narativu o nacističkom pokretu, a na kraju i o nemačkoj državi. Nakon što je Hitler konsolidovao vlast, nacistička Nemačka je 9. novembar obeležavala kao Dan žalosti Rajha.

Odeonsplac, gradski trg na kom su se zaverenici sukobili sa policijom, postao je važan spomenik za Nacističku partiju. Tek posle Drugog svetskog rata vlasti Savezne Republike Nemačke postavile su ploču u znak sećanja na četvoricu policajaca poginulih na dužnosti u odbrani Vajmarske republike.