Mnogi su čuli za Leonidu, ali ovog kralja su se plašili i sami Spartanci: Život je okonačao režući svoje meso

Ovaj spartanski kralj je tokom svoje vladavine imao cilj da uspostavi hegemoniju i to na neke od najokrutnijih načina. U jednom trenutku, njegovi postupci su uplašili i same Spartance, zbog čega su rešili da se obračunaju sa njim.

Slučajni naslednik sanja o hegemoniji

Kleomen prvu kampanju poveo je 510. godine p.n.e., protiv atinskog tiranina Hipija, zato što je pokazivao izvesnu naklonost prema Persijancima. Kako bi sprečili njihovo dalje širenje na zapad, Kleomen je izvršio upad na oblast Atine, ušao u grad i danima opsedao tiranina u pokušaju da ga svrgne. On je s druge strane smatrao da je svoj spas pronašao na vrhu Akropolja. 

Međutim, prilikom neuspelog pokušaja Hipijinih sinova da neprimetno napuste grad i pobegnu, dopali su u ruke neprijatelja. Ubrzo, Hipija nije imao drugog izbora sem da sa svojom porodicom dobrovoljno ode u izgnanstvo. Kleomen je postao poznat kao neprijatelj tiranije. 

Vremenom je došao do zaključka da spoljnu politiku treba da usmeri na uspostavljanje spartanske hegemonije. Zato je 494. godine p.n.e., napao Argos i napravio logor u blizini njihove vojske. Prema Herodotu, Argivci su čekali naređenja spartanskih heralda i oponašali svaki njihov potez. U jednom trenutku, ovo je primetio i Kleomen i naredio da se da znak za ručak. Baš kada je neprijatelj planirao da učini isto, izvršen je napad u kom je stradao veliki broj vojnika. 

Nakon ovih događaja, mnogi su smatrali da kralj treba da napusti svoje ekspanzionističke planove. On je navodno to i učinio. U stvarnosti - sačekao sledeću priliku, koja je došla za nekoliko nekoliko meseci. Persijski kralj Darije I poslao glasnike širom Grčke da traže zemlju i vodu - što je bio tradicionalni znak da traži pokornost.

Atinjani su tada svog glasnika bacili u kamenolom, a Spartanci u bunar, dok su Eginjani pristali da im se potčine. U tom trenutku, Kleomen je otišao u Eginu da traži taoce u znak odmazde, dok je ostatak Sparte predvođen drugim kraljem Demaratom počeo da uviđa kakvu opasnost predstavljaju za njih Kleomenovi nesmotreni potezi i njegova spoljna politika.

S jedne strane, oni nisu želeli da vrate tiranina Hipija u Atinu i dozvole Persiji širenje, a sa druge, da trpe kraljevo osvetoljubivo ponašanje koje je izazivalo probleme svim saveznicima. Stoga su se dogovorili da pokušaju da zaustave Kleomenove čete. 

Konačan kraj 

Saznavši za ovaj plan, Kleomen je rešio da dela i iskazao određene sumnje po pitanju legitimiteta svog spartanskog kolege, nakon čega je predložio da se konsultuje proročište u Delfima. U međuvremenu je podmitio Pitiju, pa je ona na Kleomenovo pitanje odgovorila da je Demaroton nezakoniti sin. Izložen ruglu i oduzimanju legitimiteta, on je nakratko morao da se skloni na Darijev dvor. Međutim, podvala je brzo otkrivena, a Kleomen je doživeo napad ludila. 

Njegovi najbliži su nakon ovog ispada bili uplašeni da ne naudi sebi, zbog čega su ga okovali u lance. Sve dok navodno jednog dana sam nije od helota zatražio nož i počeo da kida komad po komad mesa sa sebe. Ovaj događaj je opisao i sam Herodot, sledećim rečima: "Počeo je da se ranjava po nogama, sekući meso na komadiće, pravio je rane po butinama, i od butina do kukova i bokova sve dok nije stigao do stomaka i nakon što ga je isekao na komade - izdahnuo." 

Danas, istoričari smatraju da su ga možda i sami Spartanci pogubili jer je postao prevelika opasnost za državu - njegova personalistička i ambiciozna politika bila je opasnost za ravnotežu snaga na Peloponezu, a samim tim i po Spartu.