Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Rođen je u Sirmijumu, a do kraja života je ostao rastrzan između Istoka i Zapada: Život sina Konstantina Velikog

Poznato je da je veliki broj rimskih imperatora rođen na teritoriji današnje Srbije, a mnogi od njih potekli su iz Sirmijuma. Među njima i sin Konstantina I Velikog, prema kom hroničari nisu bili blagonakloni.

 Konstancije II Izvor: Eric Vandeville / akg-images / akg-images / Profimedia

Sedmog dana avgusta 317. godine, u Sirmijumu, današnjoj Sremskoj Mitrovici, u tadašnjoj rimskoj Donjoj Panoniji, rođen je sin Konstantina Velikog i Fauste, ćerke cara Maksimijana - Flavije Julije Konstancije Avgust.

Konstantin Veliki je već 13. novembra 324. godine postavio mladog dečaka za Cezara. Kada je 336. godine izbio rat između Rima i Sasanidske Persije zbog verskih neslaganja, i pored toga što se car ozbiljno pripremao za rat, zbog bolesti je bio prinuđen da ostane u prestonici, a svog sina Konstancija je postavio na čelo vojske i poslao u Antiohiju.

Početkom 337. godine nove ere, Konstancije II je napustio položaje na istoku i požurio u Konstantinopolj, zbog vesti da mu je otac na samrti. Kinstantin I Veliki, čovek koji je obnovio Carstvo nakon godina građanskih ratova, umro je 22. maja 337. godine.

 Statua Konstantina Velikog
Konstantin I Veliki
Izvor: Shutterstock

Ubrzo nakon Konstantinove smrti ubijeni su Konstancijevi stričevi, deca iz drugog braka njegovog dede Konstancija I Hlora i šest drugih rođaka. Ubistva su izbegla dva Konstancijeva brata Konstantin II i Konstans I i tri rođaka: Gal, Julijan (kasnije Otpadnik) i Nepotijan. Neki istorijski izvori navode da je Konstancije direktno odgovoran za ova ubistva, dok na primer Eutropije, koji je pisao između 350. i 370. godine nove ere, tvrdi da je Konstancije više odobrio ove napade, nego što ih je naredio.

U gradu u kom je rođen, Sirmijumu, Konstancije se nakon očeve smrti sastao sa svojom braćom da se dogovore oko podele Carstva. Sva trojica su sela na tron. Konstanciju su date istočne provincije, uključujući: Konstantinopolj (koji je bio prestonica njegovog oca), Trakiju, Malu Aziju, Siriju, Egipat i Kirenaiku. Njegov brat Konstantin II je dobio: Britaniju, Galiju, Španiju i Mauritaniju; a Konstansu su pripale Italija, Afrika, Ilirija, Panonija, Makedonija i Aheja.

Rat sa Persijom

Kada je pitanje podele Carstva bilo rešeno, Konstancije se vratio na istok, u Antiohiju, da okonča rat sa Sasanidima i odbrani granice Istočnog rimskog carstva od Šapura II koji je okupio moćnu vojsku u čijim redovima su stajali i slonovi.

Šapurov plan bio je da zauzme važna utvrđenja poput Nisbisa, Singara ili Amida, a iako su iz većine sukoba Sasanidi izlazili kao pobednici, ti uspesi nisu bili od većeg značaja. Glavni persijski komandant je najverovatnije bio Šapurov brat Narses, koji je zauzeo Mesopotamiju i zarobio Amidu (sa izuzetkom Nisbisa). Konstancije je odmah napao njegove snage i porazio ih u bici kod Narasare u kojoj je pao i sam Narses. Konstancije je uspeo da obuzda sasanidsku vojsku i potisne neprijateljske snage sa svoje teritorije. U septembru 350. godine n.e. Konstancije II je okončao rat sa Sasanidskom Persijom, a onda je konačno mogao da se bavi državnim pitanjima.

Jedini car

Kako su u međuvremenu stradala oba njegova brata, Konstancije II, kao jedini preživeli sin Konstantina Velikog, smatrao je sebe jedinim i zakonitim vladarom čitavog Carstva. Odlučan da ponovo zauzme zapadne zemlje i ujedini Rimsko carstvo, krenuo na zapad sa 40.000 ljudi, da pobedi uzurpatora Magnencija, čoveka koji se ranije okrenuo protiv njegovog preminulog brata Konstantina II.

Istok je ostavio Konstanciju Galu, a kako bi bio siguran da rođak neće krenuti protiv njega, svoju sestru Konstantinu je udao za njega.

Zatim je morao da osigura legitimnost vlasti u zemljama kojima je vladao Konstans. Konstancije II se 25. decembra 350. godine u Naisusu, današnjem srpskom gradu Nišu, našao sa Vetranijem, zapovednikom Konstansove dunavske divizije, čije su ga trupe tada zvanični priznale za cara.

Sve je bilo spremno za napad na uzurpatora na Zapadu, Magnencija, i ujedninjenje carstva.

Konstancije II se 28. septembra 351. godine sukobio sa Magnencijem u Panoniji u bici kod Murse (današnji Osijek, Hrvatska), koja je ušla u rimsku istoriju kao jedna od najkrvavijih i najvećih bitaka između rimskih armija. Odnos snaga je išao u korist Konstancija (85.000 ljudi), koji je spram sebe imao 35.000 Magnencijevih vojnika.

Bitka koja je trajala do noći završena je potpunim porazom Magnencijevih trupa koji je uspeo da pobegne preko Alpa. Gubici na obe strane bili ogromni. 

Nakon što se situacija stabilizovala, Konstancije je otišao u Italiju, gde su na njegovu stranu prešli mnogi veliki gradovi.

Između Istoka i Zapada

Dok je 353. i 354. godinu nove ere Konstancije provodio u kampanji protiv Alemana na Dunavu, do njega su počeli da stižu uznemirujući izveštaji o nedoličnom ponašanju njegovog rođaka Gala. Konstancije sklapa mir sa Alemanima i posvećuje se rešavanju pitanja svog rođaka. Gal je na saslušanju tvrdio da je za loše upravljanje i nemire na Istoku kriva njegova žena, a Konstancijeva sestra, zbog čega je car naredio da se Gal ubije. Iako je u međuvremenu stigla potvrda njegovih reči, car nije promenio mišljenje i Gal je stradao.

Sledećih nekoliko godina Konstancije je proveo nadgledajući poslove u zapadnom delu Carstva, uglavnom u Milanu. On je 357. godine posetio Rim prvi i poslednji put.

Do kraja Konstancijevog života bilo je još nemira. Dok je on rešavao pobune na Istoku izazvane Galovim lošim vođenjem oblasti, na Zapadu je njegovi jedini preživeli rođak Julije počeo da stiče veliku moć, a njegova vojska ga je čak proglasila i za cara Zapadnog rimskog carstva.

Iako već teško bolestan, Konstanice je skupio snagu i ponovo krenuo na Zapad.

Kada je sa svojim trupama stigao do Mopsuestije (blizu malog azijskog grada Tarsa) u Kilikiji, Konstancije je shvatio da neće preživeti put. Svestan da mu je smrt neminovna, odlučio je da se krsti, ali i da Julijana postavi za svog zakonitog naslednika. Konstancije je umro od groznice 3. novembra 361. godine.

Teško je nedvosmisleno oceniti ličnost Konstancija II jer je većina ondašnjih hroničara neprijateljski nastrojena prema njemu. U vojnom smislu, čini se da je pokazao karakteristike odličnog komandanta koji je umeo da uguši pretnje i razumno manevriše trupama. Što se tiče njegovog karaktera, hroničari kažu da je bio savestan, ali sujetan i glup. Osim toga, bio je i veoma sumnjičav i nepoverljiv, što je često dovodilo do previše ubistava.

Tekst je objavljen u sklopu projekta koji je sufinansiran iz budžeta opštine Sremska Mitrovica. Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Možda će vas zanimati i:

Komentari 1

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

felixfaber

Amijan Marcelin ga podrobno opisuje u delu "Res Gestae" i cak njegov fizicki izgled, i napominje da bi bio izuzetan car da nije bilo losih okolnosti u koje je carstvo upalo, Marcelin je inace bio tribun Konstancijeve garde i jedino mu zamera sto je rimski zlkatni carski presto izgubio kod Slankamena, tadasnjeg Acumincuma, o cemu je moja malenkost napisala jedan kratki rad.

Najnovije

Priroda

Nauka