Sekla je kosu da bi ratovala, dobila ordenje 4 države i odbila život u vili - ovo je HEROINA MILUNKA SAVIĆ

Petog dana oktobra 1973. godine, preminula je Milunka Savić – Gligorević, srpska heroina Balkanskih i Prvog svetskog rata. Bila je narednica i najveštija bombašica "Gvozdenog puka" srpske vojske i žena sa najviše ratnih odlikovanja.

Milunka je odrastala u politički nestabilnim prilikama tadašnje Kraljevine Srbije. Smena kraljevske dinastije, teror Osmanskog carstva nad pravoslavcima, aneksija Bosne i Hercegovine, a zatim - 1912. godine i Balkanski rat. Rat u kojem se male balkanse zemlje prvi put ujedinjuju u borbi protiv turske imperije.

U želji da zaštiti svog brata, muškarca koji bi bio mobilisan za rat, Milunka Savić, odlučila je da odseče svoju bujnu kosu, sakrije grudi, a zatim se u jesen 1912. godine priključuje drinskoj diviziji srpske vojske i u rat kreće kao muškarac - Milun Savić.

Nakon kratkog vojnovanja u Prvom balkanskom ratu, Milunka sa drinskom divizijom učestvuje u još krvavijem - Drugom balkanskom ratu.

"Ako me rane, neka bude u nogu. Neka bude i u glavu, samo neka ne bude u grudi. Saznaće da sam žensko"

Proslavivši se u Bregalničkoj bici, Milunka je zadobila povrede koje su vojsci otkrile njen pravi identitet. Tokom previjanja u bolnici, dogodilo se ono od čega je Milunka strepela skoro godinu dana nakon priključivanja srpskoj vojsci - saznali su da je žensko.

Međutim, već proslavljena kao dobar vojnik, ona odlučuje da se narednom, Prvom svetskom ratu, nikako ne priključi pod maskom, već na front istupa pod svojim pravim identitetom - vojnikinja Milunka Savić.

Iako su ovome prethodila neslaganja vojvode Radomira Putnika, koji je u početku tvrdio da "ženi nije mesto u ratu", nudio joj da obavlja bolničke poslove, Milunka se ipak priključuje najhrabrijem od preko sto pukova koje je srpska vojska imala - Gvozdenom puku.

Milunka se trudila da svoj puk, puk "gvozdenjaka" (kako ga je zvala) ne obruka, a u tome je rukovanjem oružjem, a posebno bacanjem bombi, i uspela. Postignuvši ogromne uspehe u Kolubarskoj bici, ona dobija svoj prvi od ukupno 6 ordena za hrabrost - Orden Karađorđeve zvezde.

U jesen 1915. godine Milunka je u Makedoniji ozbiljno povređena u glavu, pa se povlači preko Albanije, da bi se samo nekoliko meseci kasnije vratila na Solunski front. Tada ponovo ređa ratne uspehe, od kojih je najznačajniji bio onaj u bici na Kajmakčalanu. Nakon ove bitke, ona dobija mnoštvo odlikovanja, među kojima su i dva francuska oredana Legije časti. Takođe, Milunka je do danas ostala jedina žena odlikovana francuskim "Ratnim krstom sa zlatnom palmom."

Nakon ratova je čistila, kuvala i bavila se humanitarnim radom

Nakon završetka Prvog svetskog rata, Milunka je 1920. zvanično demobilisana. Bez škole i samouka, obučena samo za ratne delatnosti - ova heroina narednih 15 godina, provešće radeći različite poslove. U početku je radila u Bosni i Hercegovini, kao bolničarka, kuvarica i kontrolorka u fabrici vojnih uniformi. A onda, godine 1922, Milunka se udaje za osam godina mlađeg Vejka Gligorića, a dve godine kasnije dobija i ćerku Milenu. Kasnije je usvojila još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju (1921—2004), svoju sestru od ujaka i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis. Veljko je imao posao u Pošti. Kasnije je premešten u Banjaluku. Ubrzo je zapostavio porodicu, a brak je bio ugašen.

Ranih 1920-ih godina, za ratne zasluge, od države je dobila imanje u Stepanovićevu, nadomak Novog Sada. Sa sestrom Slavkom je sređivala posed, a svoje ćerke odgajala kao samohrana majka. Kasnije, u potrazi za boljim životom, zajedno sa ćerkama je otišla za Beograd, gde je mesecima pokušavala da nađe posao.

Na inicijativu svojih saboraca, 1929. godine, Milunka se zaposlila kao čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Upravo na ovom mestu, ona će provesti najveći deo svog radnog veka.

Odbila je život u stranoj zemlji i njihovu nacionalnu penziju, umrla je u Srbiji

Između dva svetska rata, poštovali su je širom Evrope. Milunka je bila neizostavna zvanica kada su u pitanju proslave jubileja, obilasci ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima.

Prepoznavši njenu hrabrost i izuezetan doprinos državi, Republika Francuska ponudila joj je da se preseli u njihovu i zemlju i da tamo dobije vojnu penziju. Međutim, ona je ipak izabrala da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge. Za sve to vreme iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela.

Za vreme Drugog svetskog rata, Milunka je držala malu bolnicu na Voždovcu, u kojoj je lečila ranjenike. Zbog te bolnice uhapšena je od strane Nedićeve policije i šest meseci provela u zloglasnom logoru Banjica.

Posle Drugog svetskog rata, nova komunistička vlast dodelila joj je penziju, kao znak poštovanja za zasluge u Prvom svetskom ratu i držanje tokom okupacije. Starost je provela u skromnoj, oronuloj kući na Voždovcu, okružena unucima. Skupština grada Beograda dodelila joj je 1972. jednosoban stan u naselju Braće Jerković.

Umrla je 5. oktobra 1973. u Beogradu i sahranjena u porodičnoj grobnici na Novom groblju. Njeni posmrtni ostaci preneti su 10. novembra 2013. u Aleju zaslužnih građana na Novom groblju.