BEKSTVO U ALPE: Bio je Himlerova desna ruka i tvorac logora Mathauzen - a greškom ljubavnice završio je na vešalima

Oktobra 1946. godine Ernest Kalternbruner je obešen jer je učestvovao u kreiranju nacističkog koncentracionog logora Mathauzen, progonima Jevreja i političkih disidenata.

Sati prolaze, a četiri bivša vojnika Vermahta i jedan odred američkih vojnika prelazi preko teško pristupačnog planinskog terena i stižu na mesto za koje doušnici tvrde da se u njemu krije Kaltenbruner sa svojim ađutantom Arturom Šajdlerom i dvojicom lojalnih SS stražara. Nakon kraćeg sukoba, njih četvorica izlaze iz kolibe i predaju se, a Ernest prilaže lažne papire i tvrdi da je on zapravo doktor, što je vojnicima bilo sumnjivo.

Međutim, kobnu grešku je napravila njegova ljubavnica Gizela fon Vestarp. Kada ga je ugledala u gradu tokom sprovođenja u zatvor, nazvala ga je imenom i zagrlila. Vojnici nisu više sumnjali da pred njima stoji jedan od najviših nacističkih zvaničnika. Ubrzo potom sproveden je Međunarodnom sudu u Nirnbergu gde je 16. oktobra 1946. godine osuđen na smrt vešanjem zbog počinjenih zločina protiv čovečnosti.

Ali kako je do toga došlo?

Kaltenbruner je rođen 1903. godine u bogatoj porodici u gradu Rid im Inkrajsu. Sa 15 godina preselio se u Linc da bi pohađao srednju školu - gde upoznaje svog budućeg saradnika Adolfa Ajhmana. Pravo je 1926. godine diplomirao u Gracu, a svoje znanje je rešio da iskoristi u političke svrhe, pa postaje portparol nacionalističkih grupa dok uporedo radi u advokatskoj kancelariji u Lincu. Stoga ne čudi da se već u oktobru 1930. godine, pridružio Austrijskoj nacionalsocijalističkoj partiji. Veoma brzo je počeo da se ističe.

Nakon što je Rajhard Hajndrih ubijen u okviru tzv. operacija Antropoid u Pragu 1942. godine, Hajnrih Himler je pomislio da Kaltenbruner treba da preuzme deo njegovih funkcija. Postavio ga je za generala i svoju desnu ruku, a on se iskazao upornošću i stigao na čelo operacije Vajtsprung - čiji cilj je bio okončanje života glavnih savezničkih vođa. Takođe, između 1938. i 1941. godine Kaltenbruner je radio u okviru Gestapoa i na stvaranju nekih koncentracionih logora, kao što je ozloglašeni Mauthauzen. Učestvovao je u sistematskom progonu Jevreja, političkih disidenata i drugih grupa koje je režim smatrao "nepoželjnim". Zajedno sa Jozefom Burkleom, Kaltenbruner je bio glavni organizator Centralne kancelarije za jevrejsku emigraciju u Beču. 

Od odanog Firerovog poslušnika do begunca

Nakon neuspelog napada na Hitlera koji je poznat i po imenu Operacija Valkira od strane nemačke vojske Klausa fon Štaufenberga 20. jula 1944. godine, Kaltenbruner je stekao moć pošto je dobio zadatak da sprovede istrage i kasnija hapšenja. Već krajem godine, kao nagradu je dobio medalju Viteza krsta za ratne zasluge a ubrzo je imenovan i za glavnog komandanta nemačkih snaga u južnoj Evropi. Međutim, uprkos lojalnosti koju je pokazao Fireru ubrzo je shvatio da je Nemačka izgubila rat. U tom trenutku, počinje da traži izlaz i pokušava da izbori amnestiju za sebe od strane savezničkih vlasti - oni su to odmah odbili. To ga je navelo da pobegne sa dvojicom svojih pomoćnika u Tirol, a splet okolnosti da padne u ruke saveznika. 

Prilikom suđenja pred Međunarodnim sudom u Nirnbergu njegova odbrana se zasnivala na navodnom nepoznavanju rada koncentracionih logora, kao i generalnih planova Hitlerove vlade u vezi sa ratom i takozvanim "konačnim rešenjem". Njegov advokat je tvrdio da je njegov klijent sve vreme delovao po preciznim naređenjima svojih pretpostavljenih - posebno Hajnriha Himlera - i da nikada nije preuzeo kontrolu nad svim bezbednosnim akcijama, već je bio posvećen isključivo poslovima vezanim za špijunažu i obaveštajne službe.

Međutim, fotografija koju je priložio jedan od bivših boraca Francisko Boik tvrdila je suprotno. Na njoj je Kaltenbruner prikazan kako šeta logorom Mauthauzen, što je dovelo u pitanje istinitost njegovih reči. Mnoge optužbe protiv njega su ukazivale da je bio svestan masovnih ubistava civila, njihovih deportacija, ali i da je učestvovao u pogubljenju zarobljenih komandosa i padobranaca, zatvaranju ljudi u koncentracione logore, kao i da je zaplenjivao javnu i privatne imovinu i ubijao zatvorenike u zatvorima Gestapoa. Zbog svega navedenog, Ernest Kaltenbruner je 1. oktobra 1946. osuđen na smrt vešanjem, a presuda je stupila na snagu 16. istog meseca.