Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Zašto su ljude nekada sahranjivali žive? Surova KAZNA zbog koje mnogi i danas imaju fobiju

Autor Aleksandra Cvetić

Tafofobija je strah od sahranjivanja dok smo još uvek živi, a koren ovog straha najverovatnije seže još u drevna vremena kada je ovo bio jedan od načina kažnjavanja.

 Sahrana vestalke Izvor: Profimedia

LEGENDA KOJU SU ZABELEŽILI vizantijski istoričari iz XI i XII veka, Zonares i Kedrenos, govori da je istočnorimski car Zenon tokom V veka živ sahranjen u Konstantinopolju jer je postao tiranin usled preterane konzumacije alkohola.

Oni dodaju da su njegovi podanici tri dana čuli krike iz groba koji se nalazio u crkvi Svetih Apostola, ali da nisu želeli da otvore sarkofag zbog mržnje koju su osećali prema njemu. Iako je za života stekao dosta nepritelja, priča o romejskom caru je najverovatnije neistinita, međutim ona ukazuje na jednu stvar - još od drevnih vremena kada su ljudi želeli nekoga da kazne, jedna od brojnih metoda bila je i sahranjivanje još živih prestupnika.

Tacit u svom delu Germania beleži da su germanska plemena imala dva oblika smrtne kazne. Jedan je podrazumevao kažnjavanje izdajnika bešenjem o drvo, a drugi vezivanje za pleteni ram a potom guranje u blato i zakopavanje, jer su smatrali da sramota mora da se prikrije. Najverovatnije nikada nećemo saznati da li su ovaj oblik kazne Rimljani preuzeli od gemanskih plemena ili je bio lokalnog karaktera, ali je ostalo zabeleženo da je jedna od vestalki osuđena na "živo sahranjivanje" tako što je zatvorena u pećinu sa malo hrane i vode - zbog kršenja celibata na koji se zavetovala stupanjem u red. 

Slična tradicija se nastavila i tokom srednjeg veka, pa je u engleskom običajnom pravu ova kazna služila za mučenje i smrt osuđenh za počinjenu sodomiju ili neki sličan vid razvrata. Dok je u danskom gradu Ribe, prema statutu iz 1269. godine služila da se kazne žene lopovi.

Sveto rimsko carstvo je takođe praktikovalo ovu kaznu na čedomorkama i silovateljima. Ovo saznajemo iz zapisa srednjovekovnog pravnika Eduarda Hendkea koji je tvrdio da je kažnjavanje žena krivih za čedomorstvo na ovaj način bilo često i da je u Hesenu, Češkoj i Tirolu. Između 1412. i 1447. godine u ovim mestima je živo sahranjeno njih 10, te da su naknadno probodene kroz srce kocem. Istraživači objašnjavaju da drugi deo kazne u suštini nije bio metod pogubljenja već čin sprečavanja pokojnice da "ustane iz groba" u želji za osvetom tj. da se "povampiri" i da predstavlja deo narodnih verovanja. 

Tokom vekova, ova kazna je u brojnim kulturama nastavila da se "razvija i evoluira". Primećeno je njeno praktikovanje u brojnim zemljama od Farskih ostrva i Rusije gde su ubice muževa osuđivane na "jamu", do Brazila gde su se deca starosedelaca sa posebnim potrebama sahranjivala na spomenuti način. 

Takođe, ova praksa se često izvodila za veme ratova u modernom dobu. Najpoznatiji primeri su Vijetnamski i Zalivski rat tokom kog je na ovaj način usmrećno prema nekim procenama između 80 i 250 iračkih vojnika. Dok je prema nekim izveštajima tokom 2014. godine, ISIS zakopao žive jezidske žene i decu kako bi uništili njihovo pleme. 

TV emisija "Razbijači mitova" je pre par godina testirala da li neko može da preživi da bude zakopan živ duže od dva sata. Međutim, kada je čelični kovčeg voditelja počeo da se savija pod težinom zemlje, eksperiment je morao da bude prekinut. Naučnici se slažu da bez obzira u koju svrhu je kazna sprovođena, ona je morala da ostavi i ipsihičke posledice na žrtvu u njenim poslednjim trenutcima. Strah je bio toliko dubok da se kroz gene preneo i na naredne generacije, i toliko je snažan da je postao fobija - tafofobija.

Možda će vas interesovati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka