Savojski je bio na desnoj obali Dunava, janičari u rovovima, a Tatri u pravcu Kamenice: Tok bitke kod Petrovaradina

Ko su bili učesnici, koje su taktike koristili i šta je bio epilog bitke između austrijske i osmanske vojske kod Petrovaradina 1716. godine.

Istovremeno, Savojski je naredio husarima iz Vukovara da se prebace u Petrovaradin. Ovaj pokret trupa bio je rizičan jer je vodio desnom obalom Dunava, pa bi u slučaju napada osmanske vojske bio odbačen u samu reku. Grof Nadaždi je preko Iloka, Suseka, Banoštora i Kamenice, uz stalno izviđanje i zaštitu koju su pružali srpski husari, stigao 1. jula u Petrovaradin, gde se smestio u retranšmanima južno od Tvrđave.

Dva dana kasnije Savojski je naredio da trupe koje su se nalazile u Baču krenu prema Futogu, gde su stigle 31. jula. Odatle su se premestile u logor koji se nalazio između Futoga i Racenštata. Kod Rimskih šančeva nalazio se deo konjice sa zadatkom da spreči mogući pokušaj prelaska osmanske vojske i da na sve moguće načine zadrži Titel. Savojski još nije ništa znao o namerama osmanske vojske, tj. da li su one bile usmerene prema Petrovaradinu ili ka prelasku Dunava kod Slankamena. Naredio je Lefelholcu da uputi srpske jedinice graničarskih husara kako bi pokušale da od zarobljenika doznaju namere osmanske vojske. Sa istim ciljem naredio je jedinicama da patroliraju i levom obalom Dunava prema Vilovu i ušću Tise kod Titela, sa namerom da osmatra pokrete osmanske vojske kako bi na vreme i po potrebi preusmerio svoje trupe.

Kada je postalo izvesno da će osmanska vojska napasti Petrovaradin, Savojski je 2. avgusta naredio da se na desnu obalu Dunava prebaci artiljerija, a zatim i njegov štab. Dok se nalazio u Hornverku, naredio je grofu Palfiju da radi osmatranja pokreta osmanske vojske krene delovima konjice prema Karlovcima, uz usmenu napomenu da ne bi trebalo da ulazi ni u kakav sukob sa neprijateljem.

Namera grofa Palfija je bila da stigne do zaleđa Fruške gore, krećući se južno od Karlovaca, odakle bi sa prostora gde se nalazi Kapela mira imao pregled kretanja osmanske vojske. Prilikom izviđanja, Palfi je kod Karlovaca naišao na osmansku prethodnicu i našao se u takvoj situaciji da nije mogao da izbegne sukob sa njom. Palfi je poslao svog sina da traži od Savojskog pojačanje koje mu je ovaj i odobrio slanjem dve regimente. Među njima je bio i grof Zigfrid Brojner. Koristeći svoju brojčanu nadmoć, osmanska vojska odmah je napala Palfija i usledila je žestoka bitka. Vojnici pod komandom grofa Palfija su se hrabro držali. U borbi koja je trajala četiri sata, Palfi se sve vreme povlačio prema Petrovaradinu preko uskog terena punog jaruga. Ukupni gubici su bili skoro 700 mrtvih, ranjenih i zarobljenih. Savojski je kasnije pisao Karlu da su svi generali, oficiri i vojnici pokazali neopisivu, junačku hrabrost i zaslužili sve pohvale jer nisu pokazali ni najmanju slabost boreći se protiv nadmoćnijeg neprijatelja.

Dok se Palfi borio sa osmanskom prethodnicom, austrijska vojska je prelazila Dunav i zaposedala položaje na dvostrukom pojasu retranšmana. Tom prilikom Savojski je obišao retranšmane i naredio da se dovedu u odgovarajuće stanje. Vojska je tog dana i naredne noći radila na utvrđivanju položaja, popravljajući grudobrane, široke rovove, redute i postavljala "španske jahače" ispred rovova. Do 3. avgusta najveći deo pešadije zajedno sa artiljerijom je zauzeo položaje u retranšmanima. Sa druge strane, najveći deo konjice se još uvek nalazio kod Provijantskog magacina (na današnjim Adicama) i kod Rimskih šančeva. Krajem dana pristigao je i princ Virtemberg iz pravca Segedina sa svojim bataljonima, tako da se celokupna vojska konačno našla kod Petrovaradina, sa obe strane Dunava.

Tokom 3. avgusta pristigla je glavnina osmanske vojske koja se smestila na samo par kilometara od Petrovaradina. Veliki vezir se ulogorio na brdu koje će ostati do danas poznato kao Vezirac. Oko njega bio je postavljen logor utvrđen transportnim kolima. Istovremeno, patrole duž leve obale Dunava pratile su pokrete osmanske vojske i situaciju u kampu tokom tog i narednog dana. Činilo se da je vojska u velikom neredu. Kamile, konji, kola, topovi, konjica i pešadija ljuljali su se zajedno.

Oko 30.000 janičara i džebedžija započelo je kopanje rovova prema spoljnoj liniji retranšmana. Tokom noći između 3. i 4. avgusta, pod svetlošću jake mesečine i neprekidnom artiljerijskom zaštitom, oni su izvodili radove takvom brzinom da su već tokom 4. avgusta bili na 100, a na nekim mestima i na 50 koraka od austrijskih položaja u retranšmanima. O jačini ove artiljerijske podrške govore gubici austrijske vojske na tim položajima. Regimenta "Virtemberg" imala je 54 mrtva, "Štaremberg" 205, "Bevern" 174, "Regal" 162 i "Harah" 160, ukupno 756 vojnika.

U popodnevnim časovima 4. avgusta Savojski je obišao položaje na prednjoj liniji i nakon pregleda postrojavanja trupa naredio da se odgovori na osmansku vatru sa nekoliko hitaca, ali da pešadija ne odgovara na vatru, osim u slučaju otvorenog osmanskog napada. Savojski je sa položaja u Hornverku posmatrao raspoređivanje osmanske vojske po brdima oko Petrovaradina i uputio pismo Karlu da namerava narednog dana da je napadne.

Mere predostrožnosti koje je Savojski preduzimao nisu prošle neopaženo. Osmanska konjica se okupljala na desnom krilu, janičari su bili među iskopanim rovovima, Tatarisu se nalazili u pravcu Kamenice. Najveći deo osmanske vojske još uvek je bio okupljen kod glavnog logora na Vezircu.

Uveče oko 22 časa, u trenutku dok su se bataljoni pod komandom Virtemberga spremali da pređu preko nizvodnog pontonskog mosta, došlo je do nesrećnog slučaja. Vodenice na Dunavu uzvodno od Petrovaradina, koje su po naređenju Savojskog trebale biti izvučene na obalu, a što nije bilo moguće usled jakog vetra, odvojile su se od obale i nošene rečnom strujom udarile svom silinom u pontonske mostove pre nego što su šajkama preusmerene ili odvučene u stranu. Nije isključeno da su osmanski vojnici namerno otkačili ove vodenice jer su prilikom opsade 1694. godine na sličan način pokušali da velikim deblima puštenim niz Dunav razbiju pontonske mostove. Sa prvog mosta se otkačilo pet pontona, a sa drugog čak osamnaest i nastavili su da plove niz Dunav zajedno sa vodenicama. U mračnoj i olujnoj noći, prelaz preko Dunava je bio prekinut tako da je konjica ostala odsečena od pešadije koja se nalazila na svojim položajima.

Nizvodno, osmanske lađe su se približile rečnom ostrvu sa namerom da napadnu utvrđenje koje se nalazilo na njemu i verovatno sa te strane pokušaju da ugroze pontonske mostove. Ovu nameru šajke nisu mogle da spreče, a rečna flotila je još uvek bila daleko od Petrovaradina. Uz velike napore, pre svega zalaganjem Lefelholca, oba pontonska mosta su bila popravljena za veoma kratko vreme. Napad koji je trebalo da započne pre izlaska sunca u 4 časa i 30 minuta, odgođen je tek za 7 časova. Konjica se pojavila na bojnom polju u poslednji čas i podigla je duh vojske koja je već bila spremna da napusti svoje položaje u retranšmanima.

Sve je bilo spremno za napad.