"Mi nismo ni koliko gubavci, mi smo jedna prezrena i gladna horda": Potresna pisma opisuju život u logoru na Sajmištu

Hilda Dajč je u logor otišla svojevoljno, kao medicinska sestra, da pomaže. Pisma koja je pisala dragim ljudima ostala su kao svedočanstvo na jedan od najmračnijih perioda istorije.

Kada je izbio aprilski rat u Jugoslaviji, Hilda Dajč se nalazila sa svojom porodicom u Beogradu. Odlučila je da volontira kao medicinska sestra u Jevrejskoj bolnici, a prema svedočenju njenih prijatelja sa ponosom je nosila svoj žuti povez za ruku.

Tokom leta i jeseni 1941. godine većina odraslih muškaraca Jevreja je streljana. Početkom decembra 1941. godine Nemci su naredili jevrejskim ženama, deci i starijima da od 8. do 12. decembra dođu ispred sedišta specijalne policije u Ulici Džordža Vašingtona 23. Odvedeni su u adaptirani paviljon broj 3, u logor Sajmište.

S obzirom na to da je Hildin otac bio funkcioner Predstavništva Jevreja, ona je imala mogućnost da izbegne odlazak u logor. Međutim, donela je odluku da ode i stavi se na raspolaganje kao medicinska sestra, sa željom da pomogne bolesnima i nemoćnima u logoru Sajmište. Njeni roditelji i brat nešto kasnije su bili primorani da se jave u logor.

Tačan datum smrti Hilde Dajč i njene porodice nije poznat, ali sigurno se zna da je ubijena u gasnom kamionu, zajedno sa više od 6.000 drugih ljudi, u periodu između marta i maja 1942. godine. Logoraše su u grupama od 50 do 100 ljudi vozili dušegupkom (kamion-ubica) gde ih je poslednji put vozio beogradskim ulicama, do masovne grobnice u Jajincima.

Kako bi ukrcali logoraše u kamion, vojnici SS-a su govorili zatvorenicima da ih vode na železničku stanicu u Zemunu, odakle će biti prevezeni u Poljsku na rad u drugi logor. Nakon što bi prešli most na reci Savi, kamion bi se zaustavljao, a jedan od dvojice vojnika bi izašao i povezao kraj cevi auspuha sa unutrašnjošću kabine gde su bili logoraši.

Nakon toga kamion bi nastavljao put do Jajinaca gde su izbacivali leševe logoraša u ogromnu jamu koju su pre toga Nemci iskopali srpskim zatvorenicima iz logora Banjica.

Pisma koja je napisala Hilda Dajč su redak dokument, iz kojih možemo pročitati u kakvim su uslovima živeli Jevreji u logoru na Sajmištu, u periodu od decembra 1941. do maja 1942. Primaoci pisma su bile njene prijateljice iz gimnazije Nada Novak i Mirjana Petrović. Danas pisma Hilde Dajč možete videti u Jevrejskom istorijskom muzeja u Beogradu, koji je ujedno u posedu prva tri pisma, dok se četvrto pismo nalazi u Istorijskom Arhivu Beograda.

Prvo pismo

Hilda Dajč je svoje prvo pismo napisala 7. decembra 1941, dan pre nego što je otišla na Sajmište. Primalac prvog pisma je bila Nada Novak, Hildina drugarica iz gimnazije.

U pismu Hilda spominje vreme koje je provela u školi i opisuje druženje kao najprijatniji deo perioda života.

"Nado, draga moja,

Sutra ujutru polazim u logor. Mene niko neće naterati, ja ne čekam na poziv. Javljam se dobrovoljno da pođem sa prvom grupom koja polazi iz Džordža Vašingtona 23, sutra u 9 sati ujutru.

Moji su protivni mojoj odluci, ali ja mislim da ćeš me barem ti razumeti: ima toliko ljudi kojima je potrebna pomoć, da ja moram po nalogu svoje savesti da pređem preko sentimentalnih razloga u vezi sa porodicom i kućom i da se potpuno stavim u službu drugih.

Bolnica ostaje još u varoši, a upravnik mi je obećao da će me ponovo primiti kada se bolnica bude doselila u logor. Potpuno sam mirna i staložena i uverena da će sve ispasti dobro, čak iznad mojih optimističkih pretpostavki.

Misliću često na tebe, ti znaš, a možda i ne, šta si za mene predstavljala – to ćeš i ubuduće. Ti si mi najlepša uspomena iz mog najprijatnijeg perioda – iz družine.

Nado moja draga, ja te mnogo, mnogo volim.

Hilda"

Na sledećoj strani pročitajte drugo pismo Hilde Dajč.