Hiljadama godina su osuđenici i optuženici podvrgavani surovoj kazni koja je podrazumevala gnječenje do smrti

Ova kazna korišćena je na osuđenicima, ali i na optuženima iz kojih je trebalo izvući priznanje. U oba slučaja je krajnji ishod bio tragičan.

Istraživači koji su nailazili na izvore o ovoj praksi, kažu da, ako je osuđenik imao seće, ovakav kraj je mogao da bude brz; međutim, ukoliko bi se desilo da pritisak slona ne bude dovoljno jak, ili životinja ne bude raspoložena, izvršenje ove kazne je bilo veoma sporo, mučno i bolno.

Surova kazna koja je praktikovana gotovo na svim meridijanima

KAZNE TOKOM koje se zatvorenik ili osuđenik podvrgava pritisku najčešće su beležene u Persiji, Kartagini i drevnom Rimu, ali je utvrđeno da je ovakav vid kazne u nekom obliku postojao gotovo u svim zemljama.

Širom Indije je još od drevnih vremena je praktikovana kazna drobljenja kostiju uz pomoć slonova, a poslednji primer je zabeležen 1914. godine. Kartaginjani i Rimljani su takođe često osuđivali svoje zarobljenike na ovakvu smrt, tvrdeći da su im slonovi omiljena životinja za ovakve stvari, jer ih je bilo lakše dresirati od lavova ili medveda.

NAJPOZNATIJI PRIMERove prakse izvodio se u Britaniji i to u svrhu iznude, odnosno mučenja optuženog kako bi se izjasnio o krivici. Proces je mogao da bude prekinut u bilo kom trenutku povikom "nije kriv", a svako odbijanje žrtve da se izjasni dovodilo je do pojačavanja pritiska na grudi, usled čega bi dolazilo do poteškoća u disanju. Zabeleženi su i slučajevi kada su se žrtve tokom ispitivanja ugušile ili su im pucale kosti i probijale unutrašnje organe i kožu. Ovaj način iznuđivanja priznanja u toj državi je zabranjen 1772. godine.

Istraživači danas ističu da je u to vreme optužba bila gotovo ista kao i osuda. Kada bi osoba postala optuženik, članovi porodice nisu mogli da naslede imovinu, a kruna je imala pravo da oduzme bilo koji deo zemlje. Međutim, mnogima predaja nije bila opcija jer su smatrali da je smrt bolja opcija od izjašnjavanja o zločinu koji nisu počinili. Istorija beleži da je jedan od takvih primera bio i suđenje vešticama u Salemu.

Lokalni farmer optužen za zločin koji nije počinio

Gil Korje se 1692. godine uspešno bavio svojom farmom u Masačusetsu. Na njegovu nesreću, bio optužen od strane velikog broja žena da ih je opčinio. U tom periodu su omraženi članovi zajednice često optuživani za razna veštičarenja.

Sazvan je specijalni sud da se bavi ovim i sličnim slučajevima. Gil je u tom trenutku imao dve opcije - mogao je da se izjasni o krivici što bi povećavalo šanse da ga okrive za zločin ili da se uopšte ne izjasni i tako pruži porodici šansu da nasledi zemlju.

Kori je takođe bio svestan da će sud, ukoliko odabere ovo drugo narediti da bude "pritisnut". Međutim, prema tvrdnjama svedoka njemu to nije bilo bitno, jer je želeo da umre neokaljanog dostojanstva.

Istorijsko društvo Masačusetsa i danas čuva opis događaja koji je usledio.

Sud mu je naredio da se skine go i legne na zemlju, licem okrenutim ka dole. Potom je na njega postavljena drvena daska, a na nju jedan po jedan kamen. Šerif po imenu Džordž Korvin je dva dana dodavao kamenje na dasku koja je pritiskala Gila. Međutim, on nije pustio ni glasa - sve dok trećeg dana nije umro.