Na dvoru sultana je bila cenjena, iz Srbije oterana: Nakon smrti supruga, Mara Branković je posvetila život veri

Život Mare Branković je zavisio od muškaraca, međutim ona je danas ostala upaćena kao žena velikog uticaja i hrišćanka koja se pomagala svima.

Podaci o najranijim godinama njenog života su jako šturi, i sem narodnog predanja koje kazuje da je manastir Devič dobio ime u znak zahvalnosti njenog oca - koji je bio i ktitor - za ozdravljenje ćerke device od teške bolesti, sve ostalo je predmet nagađanja. 

Mnogo precizniji podaci o njenom životu su zabeleženi po stupanju despota Đurađa na presto 1427. godine. On se tada našao u nezavidnoj situaciji, a kako bi obezbedio mir morao je da održava dobre odnose i sa Turcima, ali i sa Ugarima. Kako bi to postigao rešio je da ćerku Katarinu uda za grofa Ulriha Celjskog, dok je Mari ugovorio brak sa sultanom Muratom II.

Istorijski izvori beleže da je despot još 1433. godine sklopio dogovor oko miraza koji je obećao sultanu predavši mu deo teritorije. Međutim, on je svoju ćerku na dvor u Jedrene poslao tek nakon dve godine, kada ga je despotica Irina na to nagovorila. Pored teritorija, on je prema navodima nekih istoričara morao da da miraz od 600.000 dukata, dok mu je zauzvrat garantovan mir.

Zajedno sa svojom braćom Grgurom i Stefanom 4. septembra 1435. godine, Mara je iz Smedereva otišla u harem. U narednim mesecima organizovano je venčanje po muslimanskim običajima kada je Mara postala sultanova žena, dok je Grguru dozvoljeno da se vrati u Srbiju, a Stefan je zadržan kao talac.

Uvažavana princeza

Sultan je prema procenama, bio 13 do 16 godina stariji od Mare. Izvori njihov odnos opisuju kao skladan, barem u delu koji se tiče poštovanja njenih želja. Zabeleženo je da je sultan cenio njeno mišljenje i da je smatrao veoma obrazovanom. Zbog toga je nakon nekog vremena stekla ugled na dvoru.

Istoričari sugerišu da je ona imala određene priviliegije, kao i da je ostala verna svojoj hišćanskoj veri. Jedna od anegdota spominje kako se zarekla da se više neće udavati ako se izvuče iz neverničkog ropstva. Tokom vremena je postala posrednik između svog oca i supruga.

Međutim, stvari su se velikom brzinom zakomplikovale nakon smrti ugarskog kralja Žigmunda. Murat je molio Maru da nagovori oca da prekine odnose sa Ugarima, kako bi on mogao neometano da krene u pohod kroz Srbiju. Kako Đurađ nije hteo da usliši molbe, skoro cela Srbija je 1439. godine pala pod tursku vlast. A Murat je rešio da mu se osveti preko njegove dece.

1441. godine, naredio je da se Grgur i Stefan oslepe, a u celu priču je bila upletena i Mara. Ona nije uspela da ih spasi, ali prema nekim izvorima, sultan je u jednom trenutku želeo da usliši njenu molbu i naredio je da se kazna ne izvrši. Prema navodima, glasnik je zakasnio, a dželat koji je požurio sa izvršenjem je takođe kažnjen na isti način.

Voljena maćeha Mehmeda II Osvajača

Zajedničke dece sa sultanom nije imala, ali je ostalo zabeleženo kako je bila neka vrsta učitelja i dadilje Muratovom sinu kog je dobio sa robinjom grčkog porekla Mehmedu II Osvajaču. Zato ne čude redovi napisani u "Karlovačkom rodoslovu" prema kom je car Mehmed poštovao Maru kao rođenu majku.

Posle Muratove smrti, 1451. godine, Mehmed je dopustio maćehi da se vrati u Srbiju, darujući je njenim mirazom, oblastima Toplice i Dubočice. Ubrzo po povratku ona je dobila i bračnu ponudu od vizantijskog cara konstantina XI Paleologa, koju je odbila i ostala verna datom obećanju da se više neće udavati.

Njen boravak u Srbiji nije bio dugog veka jer se ubrzo posvađala sa prougarski nastrojenim bratom despotom Lazarom, nakon čega je potražila utočište kod svog posinka. On je darovao imanjem i okolnim selima u blizini Sera - odakle je mogla da ubira prihode, a koje se nalazilo na putu koji je iz Srbije vodio na Svetu goru.

Okrenula se crkvi, a ostalo je zabeleženo da je bila i veliki ktitor. Njeno imanje je bilo utočište za mnoge hrišćane, kao i za njenu sestru Katarinu koja joj se pridružila nakon smrti supruga i zajedno sa njom postala posrednik između Istoka i Zapada u diplomatskim krugovima.

Smatrana je zaštitnikom Hilandara, ali i manastira svetog Pavla koji je njen otac darivao. Sve do 14. septembra 1487. godine kada je umrla, a njene telo sahranjeno u manastiru Bogorodice Ikoifinise u Kosinici.