Drevni ritual skidanja kože s glave uglavnom se vezuje za Indijance: Istorija SKALPIRANJA duža je nego što se mislilo

Za neke je ovaj ritual bio simbol hrabrosti, dok su ga drugi praktikovali zbog nagrade. Skalpiranje se uglavnom vezuje za indijanska plemena, međutim, nauka sada kaže da je istorija ovog rituala mnogo duža.

Naučnici danas sugerišu da je odsecanje ili kidanje dela vlasišta zajedno sa kosom deo prakse koja je bila poznata još u starom veku i da se prvi put u zapisima javlja kod grčkog istoričara Herodota. On u svojoj "Istoriji" izveštava da severno i zapadno od Crvenog mora žive nomadski ratnici po imenu Skiti, koji nakon pobede u bici svom kralju nose glavu neprijatelja u zamenu za deo ratnog plena. Glava bi ostala vladaru, a uz ratni plen, ratnik bi za sebe uzimao i deo kože sa kosom sa glave neprijatelja, kao potvrdu hrabrosti:

"Napravio kružni rez, oko ušiju i iz kože istresao lobanju; potom bi rebrom vola sastrugao meso sa kože, i kada bi je očistio, obrađuivao je prstima dok ne postane gipka i prikladna za upotrebu kao neka vrsta maramice. Ove maramice je potom kačio o uzdu svog konja, i njima se veoma ponosio. Najbolji čovek je onaj koji ima najveći broj maramica od kože glave", piše Herodot.

Anglosaksonski izvori takođe potvrđuju da je ova praksa bila u širokoj upotrebi među drevnim Britancima i Francima tokom većeg dela IX veka. Dok pojedini nalazi pokojnika sa arheoloških lokaliteta u Danskoj sugerišu da je ova praksa možda bila poznata i u kamenom dobu među pripadnicima kulture Ertoble. 

Na scenu stupaju Indijanci

IPAK, najrasprostranjenije dokaze o ovoj praksi istoričari i arheolozi nalaze na severnoameričkom kontinentu, od kojih najraniji datiraju iz XIV veka. Naime, u blizini današnjeg Krou Krika u Južnoj Dakoti nađena je masovna grobnica sa oko 500 žrtava od kojih su neke imale tragove skalpiranja na lobanjama. 

Iako istorijski zapisi i arheološki nalazi iz XVI i XVII veka ne razjašnjavaju koliko je skalpiranje bilo rasprostranjeno, jasno je da su tzv. nagrade koje su ratnici dobijali u zmenu za skalpove - tokom Ratova prvih naroda - dovele do širenja prakse, na obe strane. Ostalo je zabeleženo da je guverner holandske kolonije Novi Amsterdam Vilem Kift jednom prilikom nudio visoke nagrade graničarima i vojnicima za skalpove Indijanaca. 

Izvor: Wikimedia Commons

Poznato je da su se tehnike izvođenja skalpiranja razlikovale od mesta do mesta i u zavisnosti od kulturnih obrazaca. Međutim, sam čin je podrazumevao da ratnik čvrsto uhvati kosu savladanog protivnika, nakon čega bi napravio nekoliko brzih polukružnih rezova oštrim predmetom sa obe strane glave i povukao odsečenu kožu. Treba istaći da skalpiranje samo po sebi nije bilo fatalno, iako je najčešće izvođeno na ranjenicima ili mrtvim ljudima. 

Izvor: Wikimedia Commons

Istraživači takođe ističu da su različite grupe Indijanaca imale različite razloge zbog kojih su to radili. Pa su tako oni sa jugoistoka uzimali skalpove kako bi stekli status ratnika i da bi umirili duhove mrtvih predaka, dok su pripadnici severoistočnih plemena radije uzimali zarobljenika nego što su sekli deo glave neprijatelja. Indijanci iz Velike ravnice su uzimali skalpove kao deo ratnih počasti, dok su svoje glave brijali kako bi onemogućili neprijatelju da istu stvar izvede na njima. 

Izvor: Wikimedia Commons

Među nekim od plemena je zabeležena i praksa prinošenja ritualnih žrtava u vidu skalpa poraženog neprijatelja, praćenih trijumfalnim plesom. Na kraju ceremonije ratniku je pružana mogućnost da privezak zadrži i prema uvreženom verovanju koristi kao čudotvoran lek. Severnoamerički Indijanci su skalpiranje izvodili sve do kraja XIX veka.