Korišćena je sa ciljem da "izludi" žrtvu: Mučenje vodom bilo je psihički iscrpljuće i ostavljalo je teške posledice

Ljudska bića su tokom istorije bila u stanju da jedni drugima nanesu neizrecivu bol, ipak neke od njih su imale za cilj da nanesu i ozbiljne psihičke posledice.

Oni tvrde da je ovaj psihički bolan proces, posle dužeg vremenskog perioda izazivao pojavu straha i pogoršanje mentalnog zdravlja.
A simptomi su se dodatno pogoršavali u slučajevima kada je obrazac kapanja bio vremenski nepravilan. U tom trenutku žrtva je osećala nalete hladnoće, sa mešavinom anksioznih napada u pokušajima da predvidi sledeću kap.

Istraživači koji su se bavili ovom vrstom mučenja, navode kako je njen efekat u svrhe ispitivanja zanemarljiv, jer usled pogoršanja mentalnog zdravlja žrtve, ona postaje besmislena. Stoga je kako pretpostavljaju njen primarni cilj bio da "izludi" žrtvu.

Jeziva istorija kineskog mučenja vodom

Iako danas nemamo mnogo istorijskih zapisa o kineskom mučenju vodom, istoričari su se na nekoliko mesta susreli sa ovim terminom i šturim opisom. Jedan od njih datira sa kraja 15. ili početka 16. veka, kada nas o njemu izveštava italijanski advokat Hipolit de Marsilis.

Legenda kaže da je de Marsilisu ova ideja pala na pamet prilikom posmatranja kontinuiranog kapanja vode na kamen koji je tokom vremena erodirao. Zatim je rešio da primeni ovu metodu i na ljude.

Iako se ne yna pouydano ko je zapravo izmislio metodu, istraživači su saglasni da je ovaj oblik vodene torture izdržao test vremena. Zabeleženo je da je korišćen i u francuskim i nemačkim sanatorijumima sredinom 1800-ih. Pojedini onovremeni lekari su verovali da je posledica mentalnih smetnji jedan od simptoma fizičkih bolesti, kao i da mučenje vodom pacijente može izlečiti.

Ubeđeni da "nakupljanje krvi" u glavi dovodi do ludila kod ljudi, lekari i pomoćno medicinsko osoblje je koristilo "mašinu za kapanje" da bi ublažili efekte zagušenja. 

Takođe, istraživačima danas je nejasno kada je termin "kinesko mučenje vodom" ušao u upotrebu, ali ono što znamo je da je do 1892. godine sigurno ušao u leksikone. Ipak svoju slavu ova metoda je doživela tek kada se Hari Hudini odlučio da je, u nekom obliku, uvrsti u svoj repertoar.

Poznati iluzionista je tokom 1911. godine u Engleskoj osmislio specijalan rezervoar napunjen vodom koji je nazvao "Kineska ćelija za mučenje vodom". Sa obe noge zavezane, spuštan je u vodu naopačke. Posmatrači su ga gledali kroz prednji deo rezervoara, a zavese su prekrivale njegovo čudesno bekstvo. Ovaj nastup mu je doneo ogromnu slavu, ali i popularizaciju samog termina. 

Druge metode mučenja vodom kroz istoriju

Nakon što je Hari Hudini izveo svoj impresivan podvig, priče o njegovoj hrabrosti proširile su se Evropom. Tada su svi čuli za kinesko mučenje vodom, ili bar jednim od oblika. U međuvremenu, tortura izazvana vodom se proširila u obliku ratnih zločina tokom druge polovine 20. veka. Dok je u 21. veku praktično legalizovana pod izgovorm "pojačanog ispitivanja" koje je sprovođeno u svrhe državnih bezbednosti.

Prema tvrdnjama naučnika slične metode su korišćene tokom Vijetnamskog rata i u nekim slučajevima u Ratu protiv terorizma. Tom prilikom ispitivači su se služili tzv. Waterboarding-om, a prema mišljenju mnogih cilj ovakvih tretmana je težio da otkrije efekte kakav je kinesko mučenje vodom ostavljao na ljude.

Ovim fenomenom su se bavili brojni istraživači, među kojima su i voditelji emisije Razbijači mitova, koji su došli do zaključka da voda kao voda, nije imala specijalne efekte na njihovo mentalno zdravlje. Već da je najteže posledice na ispitanika ostavljao momenat isčekivanja sledeće kapi vode ukoliko je metoda praktikovana u dužem vremenskom periodu.