Vladali su vekovima, a onda su preko noći postali neprijatelji režima: Šta se desilo sa potomcima Osmanske dinastije?

Padom Osmanskog carstva, članovi vladarske porodice su postali nepoželjni u sopstvenoj zemlji. Van granica Turske život im se pretvorio u košmar.

Tako su potomci poslednjeg turskog sultana pošli na dugo putovanje ka različitim delovima sveta, gde su ih čekali teški uslovi života.

PROGON SULTANA I NJEGOVIH SRODNIKA

Kada su ukinuti Osmanski sultanat i kalifat, zakonom koji je stupio na snagu 3. marta 1924. godine, 156 pripadnika kraljevske porodice je izgubilo tursko državljanstvo. Deportovani su u naredna tri dana. Proterani su zajedno sa svojim roditeljima i decom, koji nisu bili podvrgnuti zakonu, i slugama koji nisu hteli da napuste svoje gospodare. Broj prognanih dostigao nekoliko stotina ljudi. Zakon im je zabranio čak i prolaz kroz Tursku. Naređeno im je da unište svoju imovinu u roku od godinu dana ili će je državni trezor zapleniti.

Izvor: Shutterstock

Sultan Mehmed VI je otišao u izgnanstvo pre nego što je zakon o progonstvu kraljevske porodice stupio na snagu. Naslednik Mehmedovog prestola, Abdul Medžid II i njegova porodica su deportovani u roku od 24 sata. Jevrejin, direktor železničke stanice u kojoj se Abdul Medžid II ukrcao, poslednja je osoba koja je iskazala poštovanje sultanu u svojoj domovini.

PRESEDAN EVROPSKIH RAZMERA

Iako je u osmansko-islamskoj tradiciji ženama bilo zabranjeno da vladaju državom, čak su i one, ukoliko su bile članovi vladarske porodice, zajedno sa svojom decom bile proterane.

Uz carsku Rusiju, Osmansko carstvo je jedina evropska imperija, od onih koje su srušene revolucijom, koja je sve članove kraljevske porodice tretirala na takav način. U ostalim zemljama su samo monarsi bili prognani i njihove stvari i imovina su posle kratkog vremena bili vraćeni.

Izvor: Shutterstock

Članovi Osmanske porodice dobili su pasoše za putovanje u jednom smeru. Želeli su da odu u Egipat, jednu od tadašnjih susednih zemalja, ali to nije bilo moguće zbog političkih nesuglasica. Veliki uticaj novoosnovane Republike Turske sprečio ih je i da odu u Siriju. Tako su se neki od članova porodice naselili u Bejrutu, koji je tada bio pod vlašću Francuza. Ostatak porodice se rasuo po Evropi. Palate su im opljačkane, dok su retki od njih uspeli svoje domove da poklone prijateljima od poverenja.

PLEMIĆI SVEDENI NA PROSJAČKI ŠTAP

Iako su glasine koje su prvobitno dospele do Osmanske porodice govorile da će izgnanstvo biti kratkotrajno i da im je javnost još uvek naklonjena, proveli su 50 godina u izbeglištvu.

Prinčevi su bili vojno obučeni, ali to im nije mnogo pomoglo tokom izgnanstva. Sultani nisu mogli da zarađuju za život radeći poslove koji su im bili ispod časti, što ih je dovelo do siromaštva. Nisu imali novac u bankama, niti gotovinu. Republika Turska je finansirala samo putne troškove deportovanja osmanske porodice.

Nakon što su rasprodali sav svoj nakit i dragocenosti koje su imali, bilo je nižerangiranih članova dinastije koji su prali sudove u hotelima, dok su neki čak ostali na ulici, proseći za sitne pare i tražeći hranu po kantama za otpatke. Pojedinima su pomagale jermenske porodice, koje su takođe izbegle u Evropu, ali i dalje je bilo onih koji su umirali od gladi.

Najznačajnijim članovima pomagali su muslimanski plemići iz Indije i Egipta, ali novac nije pronalazio put do većeg dela dinastije. Vlada u Ankari je uslovila Francusku da ne dodeli državljanstvo potomcima Sulejmana Veličanstvenog, već im je dala pasoše koji su im omogućili da slobodno putuju svetom.

Osmanska porodica je bila suočena sa siromaštvom, nemaštinom i žalom za domovinom. Povređeni tretmanom koji su doživeli, ipak nikada nisu činili ništa protiv svoje zemlje. Po svemu sudeći, Republika Turska se još uvek plašila ovih očajnika. Kada je opšta amnestija uvedena u praksu, nije se mnogo njih vratilo u Tursku. Čak i oni koji su se vratili nisu odmah dobili tursko državljanstvo, već su morali da prođu stroge provere turske policije.

Tragični krah osmanske dinastije ostavio večiti žig na novonastaloj Republici Turskoj jer je narod zapamtio surovost sa kojom je turska vlada pristupila svojim nekadašnjim vladarima.