Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Moderna tehnologija stavlja tačku na vekovnu enigmu: Drevne Guanče su progovorile! Uđite u 'pećinu hiljadu mumija'

Sveti gral kanarske arheologije! Šta je otkrilo CT skeniranje o Guanče mumijama?

 Guanče mumija Izvor: Fernando Velasko Mora, Ljubaznošću Nacionalnog arheološkog muzeja, Madrid

Zaustavljam se. Hodao sam stazom duž litice koja vodi do mora koje je udaljeno oko četiri kilometra. To je to mesto: pećina, čiji se ulaz jedva vidi. Pogledam gore, u lice stene koja se nazire. Osećam kako zuri u mene, mami me: stotine pećina, koje su vekovima pravili tokovi lave na planini Teide. Bilo koja od njih bi mogla biti pećina koju tražimo.

Možda će vas zanimati i:

Unutar ove klisure na jugu Tenerifa, najvećeg od španskih Kanarskih ostrva, zadivljujuću pećinu je 1764. pronašao španski regent i kapetan pešadije Luis Roman. Savremeni lokalni sveštenik i pisac opisao je otkriće u knjizi o istoriji ostrva: "Upravo je otkriven divan panteon", napisao je Hose Vijera i Klaviho. "Toliko mumija je izbrojano, ne manje od hiljadu."

Tako je rođena priča o hiljadu mumija.

Malo stvari je uzbudljivije od hoda granicom između istorije i legende. Sada, dva i po veka kasnije, u klisuri poznatoj kao Baranko de Herkas — koja se naziva i "uvalom mrtvih" zbog svojih pogrebnih pećina — stojimo na mestu koje većina lokalnih arheologa smatra mitskom "pećinom hiljadu mumija". Nema ispisanih koordinata; njena lokacija je prenošena od usta do usta samo nekolicini odabranih.

 Vulkanske planine na Tenerifima
Vulkanske planine na Tenerifima
Izvor: Shutterstock

Osećao sam se privilegovano zato što ostrvljani žele da mi pokažu mesto za koje veruju da su na njemu nekada odmarali njihovi preci. Čučnuo sam kod uskog otvora, upalio lampu i legao na zemlju. Da bismo pronašli ovo skriveno carstvo, puzimo nekoliko klaustrofobičnih metara. Ali čekala nas je nagrada: visoka, prostrana odaja se iznenada otvarila preda mnom. Počelo je putovanje u prošlost ostrva.

"Kao arheolozi pretpostavljamo da je izraz "hiljadu mumija" verovatno bio preterivanje, odnosno način da se stavi do znanja da ih je bilo zaista mnogo, možda – nekoliko stotina", kaže Mila Alvarez Sosa, lokalni istoričar i egiptolog. Oči nam se polako prilagođavaju na mrak. Istražujemo prostor, tragajući za znakovima koji će nam otkriti nekropolu.

Ove mumije nisu bile prve koje su otkopane na ostrvu. Prema lokalnom predanju, velika grobna pećina poput ove bila je panteon devet kraljeva Mensi koji su vladali ostrvima tokom pretkolonijalnog doba.

Mesto pećine je bilo pomno čuvana tajna. Nije postojao nikakav zapis, što je učinilo da postane sveti gral kanarske arheologije. Meštani tvrde da ne otkrivaju tačno mesto kako bi zaštitili sećanje na starosedeoce ostrva Guanče, njihove pretke koji tamo počivaju. Drugi kažu da je sve izgubljeno u klizištu i zauvek zatrpano.

Ono što je moglo da bude izvesno istraživačima u XVIII veku, pretvorilo se u legendu kada su mumije izvučene, a njihova lokacija izgubljena. Ali ono malo dragocenih — i iz te i iz drugih pećina — koje su ostale netaknute i koje se čuvaju u muzejskim zbirkama pomažu naučnicima da razotkriju priču o arhipelagu: kada i odakle su došli njegovi prvi stanovnici i kako su odavali počast svojim mrtvima.

 Bakropis ljudi u pecini
Bakropis iz 1764. godine prikazuje grobnu pećinu na Tenerifima. Bakropis je zasnovan na izveštaju velškog lekara koji je tvrdio da je posetio to mesto. Poklapa se sa opisom nekropole - koju je otkrio španski kapetan nekih 20 godina kasnije - nazvane 'pećina hiljadu mumija'.
Izvor: BTEU/RKMLGE / Alamy / Alamy / Profimedia

Čuvanje pokojnika za večnost

Tenerife je bilo poslednje ostrvo u arhipelagu koje je palo pod kastiljsku krunu, 1494. godine. To nije bio prvi sukob koji su ostrvljani imali sa Evropljanima, ali će biti poslednji. Alvarez Sosa zamišlja taj oštar kontrast - trenutak kada su krajem XV veka, u zoru renesanse, vojnici uplovili na brodovima i vitlali mačevima. Susreli su se licem u lice sa ljudima koji su tek izašli iz neolita, stanovnicima pećina koji su nosili životinjsku kožu i koristili oruđe od štapa i kamenja. "Ti ljudi su odavali počast svojim mrtvima, pripremajući ih za poslednje putovanje", kaže Alvarez Sosa. "Oni su ih sačuvali."

Opčinjenost smrću navela je koloniste da detaljno zabeleže pogrebni ritual. "To je privuklo pažnju kastiljanskih osvajača", kaže Alvarez Sosa. Posebno ih je zaintrigirao proces balzamovanja - mirlado - kojim je haho, kako su Guanče zvale mumije, prireman za večnost.

Zidovi pećine ćute. Potopljen u tamu, zamišljam strahopoštovanje koje je Luis Roman sigurno osećao kada je, prožet duhom prosvetiteljstva i u pratnji lokalnog stanovništva, ušao u nekropolu sa željom da uzme nekoliko primeraka za proučavanje. Preneo je tela u Evropu gde su do XVIII veka mumije predstavljale naučni kuriozitet i novinu; zainteresovani su bili i naučnici i kolekcionari. Zamišljam trenutak kada je Roman podigao svoju baklju, i otkrio stotine tela zamrznutih u vremenu. Mora da ga je savladala mešavina svetogrđa i ushićenja. Zanimljivo je da je pisac izveštaja o ovoj poseti izostavio da napiše tačno mesto pećine. Ako je namera bila da je sačuva od pljačke, nažalost nije uspeo: do 1833. godine više izvora je potvrdilo da tela nema.

Ustajem i otresem belu prašinu sa ruku i kolena. Moja lampa slabo osvetljava zidove. Iako znam da ne postoji čak ni najmanja mogućnost, i dalje žudim da uočim haho u nekom kutku ili pukotini, baš kao što je Vijera i Klaviho opisao.

Način na koji su leševi pripremani za borbu protiv vremena i prirode bio je iznenađujuće jednostavan. "To je isti proces koji biste koristili za hranu", kaže Alvarez Sosa. "Tela su tretirana suvim biljem i svinjskom mašću, zatim su ostavljana da se suše na suncu i da se dime na vatri. Bilo je potrebno petnaest dana da se pripremi haho. Poređenja radi, za egipatsku mumiju je pilo potrebno sedamdeset (pre nego što bi bilo napunjeno slamom i umotano u platno, telu je bilo potrebno 40 dana za dehidraciju u natronskoj soli, zatim 30 dana balzamovanja uljem i biljkama). Postojala je još jedna ključna razlika: prema hronikama, na Kanarskim ostrvima i žene su učestvovale u procesu, tretirajući ženske mumije.

Mumiju je zatim preuzimala porodica, stavljajući je u pažljivo sašivenu vreću od životinjske kože — obično kozje.

"Imamo još mnogo pitanja — i nekoliko uzoraka za proučavanje", kaže arheolog Marija Garsija, kustos na Institutu za bioantropologiju u Santa Kruz de Tenerife. Pomno je katalogizirala istoriju, datume i poreklo ostataka tridesetak hahoa. U ovoj besprekornoj mrtvačnici, tela muškaraca, žena i dece spavaju u miru, samo nekoliko koraka od jedne od gradskih saobraćajnica, ulice Norija. Ove ostatke hahoa pronašli su planinari i pastiri širom Tenerifa. Dakle, ostaje pitanje: šta se dogodilo sa "hiljadu mumija"? Ili je sve bila izmišljotina?

"To je bila sistematska pljačka", otvoreno kaže Marija Garsija. "Tokom XVII i XVIII veka mumije su bile mamac za bogate Evropljane. Hahoi su putovali širom sveta da bi ih smestili u muzeje i privatne kolekcije, a neki su čak i mleveni u prah za afrodizijake.

Pojedine mumije su možda završile na dnu mora, navodi Alvarez Sosa u svojoj knjizi "Zemlje mumija". U more su verovatno bačeni kada su tokom putovanja uslovi na brodu aktivirali proces raspadanja.

Uprkos tome što imamo netaknutu mumiju Guanče i ostatke još tridesetak, znamo vrlo malo o njihovim grobnicama. "Nijedan arheolog nikada nije pronašao haho u izvornom okruženju", objašnjava Marija Garsija.

Potraga za odgovorima

Ovo nije prvi put da sam putovao na Kanare tražeći odgovore. Pre osam godina išao sam niz liticu u klisuri i zavirio u desetak pećina u potrazi za legendom. Ponovo sam pročitao hronike iz XV i XVI veka i intervjuisao stručnjake da bih otkrio poreklo ranih Kanara.

To su bila mitska Srećna ostrva na koja su se nekada iskrcali drevni mediteranski pomorci. Evropljani koji su kasnije naišli na ostrva u srednjem veku otkrili su da su za razliku od drugih atlantskih arhipelaga, ova ostrva bila naseljena, a njihovo stanovništvo naizgled izolovano vekovima. Hronike su govorile o visokim belcima. Hronike su posejale seme za sada opovrgnute hipoteze: oni su poticali od brodolomaca Baskija, Iberija, Kelta ili Vikinga.

Napustio sam ostrvo, a nisam se ni približio odgovorima. Ali sada je moderna tehnologija stavila tačku na enigmu koja je trajala vekovima. Mumije su progovorile.

Ako je mesto koje sada istražujem pećina koju je opisao Vijera i Klaviho, onda je odavde mumija započela svoje dugo putovanje.

Priča počinje 1764. godine, kada je poslata u Madrid kao poklon kralju Karlu III. Godine 1878. bila je izložena na svetskoj izložbi u Parizu, pre nego što je vraćena u Madrid, gde je stajala više od jednog veka u današnjem Nacionalnom muzeju antropologije. Godine 2015. došla je u svoje sadašnje počivalište, Nacionalni arheološki muzej u Madridu. Jedne junske noći 2016. godine, sa strogim obezbeđenjem, mumija je odnesena na izlet: u obližnju bolnicu na CT skeniranje.

"Već smo radili CT skeniranje nekoliko egipatskih mumija", kaže Havijer Karaskozo, pomoćnik šefa radiologije u madridskoj Univerzitetskoj bolnici Kiron Salud, koji je ponudio skenira mumiju Guanče. Skeniranje je dalo podatke koji su opovrgli hipotezu da su se mumije prirodno dehidrirale, kao i teoriju da je proces mumifikacije Guanče preuzet iz Egipta, udaljenog oko 4.800 kilometara.

"Bilo je impresivno", kaže Karaskozo. "Mumija Guanče je bila mnogo bolje očuvana od egipatskih". Definicija mišića još uvek je bila vidljiva, a ruke i stopala su bili detaljno ocrtani. "Mumija je izgledala kao drvena skulptura Hrista", kaže on.

A onda su otkrili najupečatljiviji nalaz: za razliku od svojih egipatskih "kolega", Guanče mumija nije bila "prazna". Zahvaljujući mešavini — minerala, aromatičnog bilja, kore bora i vrijeska, i smole — koja je zaustavila bakterije, a tako propadanje, i spolja i iznutra, njegovi organi, uključujući mozak, bili su netaknuti. Radiokarbonsko datiranje 2016. godine otkrilo je visokog, zdravog muškarca, verovatno pripadnika elite, s obzirom na stanje njegovih ruku, stopala i zuba. Kada je umro pre oko 800 do 900 godina, verovatno je imao između 35 i 40 godina, mnogo pre nego što su Kastiljani stigli na ostrvo. Lekari su uočili i dismorfiju uobičajenu među severnoafričkim stanovništvom, a i crte lica su takođe ukazivale na susedni kontinent.

Rosa Fregel, istraživač sa Univerziteta La Laguna na Tenerifima, koja je godinama proučavala ranu populaciju ostrva, primenila je najnovije tehnike sekvenciranja DNK kod ostataka 40 hahoa. Nalazi su bili u korelaciji sa ranijim testiranjem, ne ostavljajući sumnju u srodstvo mumija sa severnoafrikancima: prvi stanovnici su došli iz Magreba - najsevernijeg dela kontinenta. To ne znači da su došli sa istog mesta ili u isto vreme. "Otkrili smo da stanovništvo na svakom od ostrva ima svoje posebnosti", objašnjava ona, tako da arhipelag nije nužno bio homogen.

Afričko poreklo

Etimologija, epigrafika i etnoistorijski izvori već su ukazivali na afričko poreklo, a nauka se sada slaže. Vekovima pre dolaska islama u region, severnu Afriku su naseljavali numidijski klanovi. Grci i Rimljani su ih prezirali kao Berbere — "varvare" — dok su Numiđani sebe nazivali Amazighi, ili "slobodni ljudi". Bili su farmeri i stočari, a neki su na arhipelag stigli sa svojim zanatskim alatima i domaćim životinjama. Zašto su napustili svoje domove u severnoj Africi? I kako su stigli do ovih ostrva?

"Uvek smo pričali o talasima migracija", kaže Tereza ​​Delgado, kustos Kanarskog muzeja u Las Palmasu. "Ali možda su to bile samo grupe porodica koje su stizale u različito vreme. Možda su događaji u severnoj Africi, od rimske vladavine do dolaska islama, pokrenuli periode migracija."

Prema Hoseu Faruhija, profesoru arheologije i istorije na Univerzitetu La Laguna na Tenerifima, sedam od osam ostrva je neprekidno naseljeno najmanje poslednjih deset vekova. Njihove populacije su delile fizičke osobine, a njihovi sada izumrli jezici su evoluirali od berberskih. Faruhija takođe ističe da su pećinske slike pronađene na arhipelagu slične onima koje se nalaze u Zapadnoj Sahari, Alžiru i na planini Atlas u Maroku.

Ali saglasnost naučnika tu staje. Istoričari su izneli različite teorije o migraciji. Prema jednom scenariju, prvi stanovnici ostrva bili su proterani berberski pobunjenici dovedeni na ostrva između 25. godine pre nove ere i 25. godine nove ere tokom pobune Berbera protiv Rima. "Proterivanje na ostrva je Rimljanima služilo kao kazna", kaže Antonio Tehera Gaspar, "Od pada Kartagine, ceo region je postao bure baruta".

Kralj koji je proterao pobunjenike, smatra on, bio je Juba II. Mnogi istoričari se slažu da je Juba II, sin numidijskog kralja Jube I, otkrio Kanare. Školovao se u Rimu i oženio se Kleopatrom Selenom, ćerkom Kleopatre i Marka Antonija. U nastojanju da asimiluje stanovništvo, Avgust je postavio par na čelo Mauritanije, koja se prostirala od današnjeg Tunisa do Zapadne Sahare. Naučnik, pisac i prirodnjak, kralj Juba je istraživao svoju teritoriju: prema izveštaju u Prirodnoj istoriji Plinija Starijeg, Jubine hronike beleže ekspediciju na Srećna ostrva 46. godine pre nove ere. To je bio prvi put da su ostrva imenovana. On jedno od njih naziva Kanarskim. Opisuje prirodne karakteristike svakog od ostrva. "A ako ne pominje njihov narod, to je zato što nisu bila naseljena", kaže Tehera Gaspar. Do toga će doći u narednom veku, kada Rim protera ustanike. Tehera Gaspar tvrdi da kolonisti nisu tražili resurse ili bogatstvo jer na ostrvima nema ni jednog ni drugog.

Godinama postavljana pitanja

Ili možda nije bilo tako. Još jedna teorija pojavila se nakon otkrića krhotina grnčarije na malom ostrvu Lobos 2012, što sugeriše da su rani kolonizatori možda posećivali ostrva zbog prirodnih resursa. Arheolozi su otkrili lonce, fenjere, kuke i harpune, uvezene i napravljene od neautohtonih materijala, uključujući neke artefakte poreklom iz Andaluzije — koji se obično nalaze duž trgovačkih puteva zapadnog Mediterana. Naslage školjki pronađene u istoj oblasti navele su neke istraživače na misao da su sezonski radnici iskrcavani u privremena naselja da pokupe Stramonita haemastoma, mekušaca koji se koristio za pravljenje cenjene tirske ljubičaste boje, rezervisane za rimske careve. "Radionica za proizvodnju ljubičaste boje pokazuje da je arhipelag bio unutar rimske sfere interesovanja i da je teritorija bila istražena", objašnjava Marija del Karmen del Arko, arheolog na lokalitetu Lobos, koje je datovan u rimski period.

Ipak, Karmen del Arko kaže da Plinije Stariji pominje raniju populaciju pre rimskog doba, a arheologija podržava te datume. Neka nalazišta na Tenerifima datovana su u VI vek pre nove ere, a na La Palmi u III vek pre nove ere.

Neki naučnici smatraju da je radiokarbonsko datiranje na ovim lokacijama neubedljivo. A ljudski ostaci pronađeni na ostrvima do sada nisu prethodili IV veku nove ere, kao što primećuje Konrado Rodrigez, direktor Muzeja prirode i arheologije na Tenerifima.

Ko smo mi? Na kraju, sve se svodi na potragu za razumevanjem našeg porekla. Odgovor može da bude u neistraženoj pećini, nekropoli, bakropisu. Topografija ostrva – doline i klisure, očvrsli tokovi lave, pećine i pesak nanet vetrom – pomaže u čuvanju tajni.

Gasim svoju čeonu lampu i nalazim utočište u apsolutnoj tišini koja me krije kao materica. Ne osećam ni hladnoću, ni vrućinu, ni strah. Došao sam u potragu za odgovorima, a mnoga pitanja i dalje ostaju. Moji domaćini, Kanari, proizvode staru keramičku činiju koju zovu ganigo, sličnu onoj iz kakve su Guanče pile mleko da zapečate svoje paktove. Postavljaju mi jednostavno pitanje: Kunete li se da nikome nećete reći mesto na kome se nalazi ova pećina?

U mraku im ne vidim oči, ali znam da sijaju istim uzbuđenjem kao i moje. Pred njima i dušama koje vekovima nastanjuju ovu pećinu, odgovaram: Da, kunem se.

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka