Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Nastanak fašizma u Italiji: Kako je negovanje kulta ličnosti Benitu Musoliniju dalo i oduzelo vlast?

Nekontrolisana moć koju je imao Benito Musolini, na kraju mu je došla glave.

 Benito Musolini Izvor: Profimedia

Pre nego što je postao jedan od najpoznatijih fašista XX veka, Benito Musolini je bio - socijalista. Ipak, vremenom se otuđio od pokreta i vrtoglavom brzinom došao na vlast, a onda i svojim zapaljivim govorima pokrenuo je talas nasilja i mržnje usmerene ka svom nekadašnjem pokretu.

Benito Musolini nije ni slutio da će ga taj put odvesti u građanski rat, a na kraju i u smrt.

Možda će vas interesovati i:

U mladosti na levoj strani

Benito Amilkare Andrea Musolini je o socijalističkim idejama slušao od oca koji mu je srednja imena dao po poznatim italijanskim socijalistima Amilkareu Čiprijaniju i Andreu Kosti.

Jedan od prvih, ako ne i prvi posao mu je bio novinarstvo. U svojim ranim dvadesetim godinama Benito je revnosno uređivao socijalističke novine u Austrougarskoj. A 1912. godine, kao već iskusni tridesetogodišnjak, preuzima mesto urednika zvaničnih dnevnih novina italijanske Socijalističke partije, Avanti! (Napred!)

Uprkos velikom zalaganju, nekoliko godina kasnije, zbog toga što je javno podržavao ulazak Italije u Prvi svetski rat, izgubio je mesto u partiji. Već tada je počela da se nazire njegova autoritativna priroda revolucionara, ali i prve sličnosti sa Hitlerom.

 Benito Musolini i Adolf Hitler
Benito Musolini i Adolf Hitler
Izvor: Everett Collection / Shutterstock.com

Izbijanje Prvog svetskog rata bilo je okidač, trenutak kada je njegovo mišljenje počelo da se menja. Na militarizam je počeo da gleda kao na ključ za probleme koji su mučili Italiju. 

"Musolini je bio više autoritarni revolucionar nego ortodoksni marksista", kaže Majkl R. Ebner, vanredni profesor istorije sa Univerziteta u Sirakuzi. "Sa izbijanjem Prvog svetskog rata, počeo je da vidi nacionalizam i militarizam kao ključeve za revolucionarni preokret. Stoga je iza sebe ostavio marksistički ekonomski determinizam i pacifizam."

Musolini je možda ostavio Socijalističku partiju iza sebe, ali su je mnogi Italijani prihvatili nakon rata. Uglavnom zato što su političari iz establišmenta bili neefikasni u rešavanju posleratnih problema, dodaje Ebner.

"Posle velikih žrtava tokom rata i boljševičke revolucije 1917. godine, sve je izgledalo moguće", objašnjava,"socijalisti su počeli da dobijaju izbore i preuzimaju vlast, što je uznemirilo neke Italijane srednje i više klase."

Videvši šta se dešava, nezadovoljni Musolini se na silu obračunao sa socijalistima. Godine 1919. je stvorio Fasci Italiani di Combattimento - italijanske borbene odrede, preteču njegove Fašističke partije. 

Njegovi takozvani Crnokošuljaši, su u narednom periodu napadali socijaliste i sindikate, spaljujući kancelarije u brojnim gradovima, smatrajući ih nacionalnim izdajnicima i kukavicama. Sila pod imenom "nacionalno jedinstvo" je postala pokretač fašističke mržnje prema socijalistima, koji su morali da budu kažnjeni jer nisu podržali Italiju u Prvom svetskom ratu.

Musolini dobija moć

Benito Musolini je 1921. godine osnovao Nacionalnu fašističku partiju, a svoj paravojni pokret pretvara u formalnu političku stranku. Partija je smatrala da nacionalno jedinstvo mora da se održi, čak i ako je u to ime potrebno koristiti nasilne metode kako bi se neistomišljenici držali pod kontrolom.

Iste godine Musolini je izabran u donji dom italijanskog parlamenta, a već sledeće, desetine hiljada naoružanih fašista marširalo ka Rimu. sa zahtevom da bude imenovan za premijera. Italijanski kralj Viktor Emanuel III je raspustio vladu i zatražio od Musolinija da formira novu.

Crnokošuljaši ili Camicie Nere

bili su pripadnici oružanih odreda Musolinijevih fašista. Ime su dobili po uniformi, nosili su crne košulje.

Njihov zaštitni znak su nosili i oficiri fašisti iz armijskih redova, kao i drugi fašisti i mnogobrojni simpatizeri. Uglavnom tokom parada i drugih ceremonijalnih procesija veličanja patriotizma i nacionalizma.

Nakon pada Musolinija, 8. septembra, 1943. godine, prestala je i moda nošenja crnih košulja. U budućnosti su crne košulje naširoko izbegavane, upravo zbog nepravde koju su im naneli fašisti.

Ovo je bio ključni trenutak, on postaje premijer i ministar unutrašnjih poslova. Druga funkcija mu daje nekontrolisanu moć, koja će se u mesecima i godinama koje slede ispostaviti kobnom. Držao je policiju u svojoj šaci.

Pre nego što je postao premijer, fašistički odredi su koristili nasilje da ubiju, povrede, uplaše i ponize svoje neprijatelje. Nakon što je Musolini postao premijer u oktobru 1922. godine, odrede je i dalje koristio. Međutim, sada je mogao da se osloni i na policiju i pošalje ih da juri neprijatelje poput komunista, socijalista i anarhista.

Musolini je stoga počeo da primenjuje taktiku mešanja legalne državne represije i ilegalnog nasilja sa odredom. Jedni su nalazili razloge za hapšenje i uznemiravanje njegovih političkih neistomišljenika, dok su se drugi služili mlaćenjem i ubistvima kritičara vlasti.

Uspon ka vladavini diktature

Sredinom 1924. godine, atentatori povezani sa Musolinijem ubili su socijalističkog lidera Đakoma Mateotija, što je navelo poslanike opozicije da bojkotuju parlament.

Odlučujućeg, 3. januara 1925. godine, on je preuzeo odgovornost za ubistvo tokom govora u parlamentu. Taj govor se smatra početkom njegove fašističke diktature.

"Izjavljujem pred ovim većem, pred svetom i pred Bogom da lično preuzimam svu političku, moralnu i istorijsku odgovornost za ono što se dogodilo", rekao je. "Izjavljujem da ako su fašisti udruženje zlonamernika, onda sam ja na čelu tog udruženja."

Odgovarajući na ono što je nazvano "skandaloznim" napadima štampe na fašizam, Musolini je rekao: "Cela nacija se pita šta vlada radi, cela nacija se pita da li njome upravljaju ljudi ili marionete".

Njegov govor je okarakterisan kao vatren i strastven. On je bio taj koji je preuzimao odgvornost. Prisutni su bili opčinjeni njegovim rečima i preduzimljivošću. Pojavila se osoba koja je delovala sospobno da izvuče Italiju iz problema u kojima se našla.

Prisutni su stajali i aplaudirali svakoj rečenici uzvikujući: "Živeo Musolini! Živeo fašizam!" Posle čega su ga poslanici izneli iz sale na ramenima, plešući i pevajući. 

Benito Musolini - kult ličnosti

Musolini, poznat pod nadimkom Il Duce - vođa, započeo je svoju diktatorsku vladavinu. Negovao je kult ličnosti, predstavljajući sebe kao svemoćnog i nezamenljivog vođu. Njegova vlada je proterala svu opoziciju i uhapsila sve komunističke članove parlamenta. Ukinuo je lokalne izbore i ponovo uveo smrtnu kaznu za političke zločine.

Musolinijeva vlada je takođe zahtevala od filmskih kuća da prikazuju vladine propagandne filmove. Kontrolisao je štampu, a u svom delu "Doktrina fašizma", objavljenom 1932. godine, opisao je državu kao "sveobuhvatnu; van nje nikakve ljudske ili duhovne vrednosti ne mogu postojati, a još manje da imaju vrednost".

Privučen sličnim idejama i vizijama budućnosti, svojim kolegom diktatorom Adolfom Hitlerom, on mu se pridružuje u Drugom svetskom ratu. Međutim, 1943. godine, Veliko veće koje je sam osnovao izdaje nalog za njegovo hapšenje. Spasavaju ga Nemci i postavljaju na čelo Italijanske društvene Republike, teritorija koje su od septembra 1943. do 1945. godine okupirali na severu Italije.

U trenutki kada je Treći rajh počeo da gubi kontrolu nad severom Italije, Musolini počinje da planira beg u Švajcarsku. Poput scena iz filmova, Musolini identitet skriva oblačeći nemačku uniformu i sa sobom vodi svoju ljubavnicu.

Njegova veština negovanja kulta ličnosti bila je bez premca, a to mi je na kraju došlo glave. Prepoznatljivost i obožavanje za kojim je žudio ga je godinama održavalo na vlasti, ali mu je i presudilo. Njegov lik je bio toliko poznat, i to u vremenu pre televizije i interneta, da je veoma brzo otkriven.

Benita Musolinija i njegovu ljubavnicu pogubili su italijanski partizani 28. aprila 1945. godine.

Kada su njegovo telo vozili kamionom na Piazza Loreto 29. aprila 1945. godine, izbacili su ga na put gde su ga okupljeni šutirali i razvlačili ulicama.

Nekoliko dana kasnije, tela Musolinija i Petačija su visila naopačke, jedan pored drugog ispred jedne benziske pumpe.

Prvobitno zakopano anonimno na groblju Musocco u Milanu, italijanska vlada je dozvolila da se Musolinijevi posmrtni ostaci prenesu u porodičnu grobnicu u blizini Verano di Koste 31. avgusta 1957. godine.

Možda će vas interesovati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka