Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Život i vladavina PETRA VELIKOG: Uzimao je sekiru kada je trebalo graditi brodove, ali i kada je trebalo kazniti krivce

Autor Patrik Milošević

Kako je moguće da je jedan čovek bio uzrok tako korenite promene? Kakav je bio Petar Veliki?

 Statua Petra Velikog na konju Izvor: Exclusive Saint-Petersburg Studio / Alamy / Alamy / Profimedia

Veličina i snaga jednog vladara sa­stoje se u njegovoj sposobnosti da u određenom istorijskom trenutku razvije i iskoristi sve snage naroda za velik, po čitavu zemlju blagotvoran cilj, te da u svojoj ličnosti objedini najbolje i najplodnije osobine tog naroda kako bi ga poveo napred uprkos svim preprekama.

Takav vladar nesumnjivo je bio i Petar Veliki. Nemački filozof Lajbnic za Petra Velikog je rekao: "Bog ga je odredio za velike stvari i veoma me veseli što je jedno tako veliko carstvo pošlo putem razuma i reda."

Možda će vas zanimati i:

Rusija pre Petra Velikog

Nakon nereda i dugih borbi za vlast, 1613. godine na presto dolazi Mihajlo Romanov – prvi vladar iz dinastije Romanovih, loze čiji će prvi predstavnici izvesti Rusiju na put opo­ravka od prethodnih nemira. Nakon što je država ojačala, uspostavlja se apso­lutna monarhija koju podržava veći deo plemstva, crkva i građanstvo. Pod vlašću Mihajlovog sina Alekseja, Rusija i veći deo Ukrajine povezani su u jedinstvenu državnu zajednicu.

Aleksej se ženio dvaput. S Marijom Miloslavski, svojom prvom ženom, imao je pet sinova i osam kćeri, ali samo su dvojica sinova, Fjodor i Ivan, preživeli do odrasle dobi, no i oni su bili bolešljivi, a Ivan i slabouman. Iz braka s drugom ženom, Natalijom Nariškinom, 9. juna 1672. rodio se Petar. Alekseja nakon smrti 1676. nasleđuje najstariji sin Fjodor. Vladao je samo šest godina, a kako nije imenovao naslednika, nakon njegove smrti razbuktava se borba za vlast između dve porodice – Miloslavskih i Nariškinovih.

Sofija, najstarija Aleksejeva kći, uspeva na stranu Miloslavskih da pridobije Strelce, elitne vojne jedinice koje je osnovao Ivan Grozni, a imale su samo jednu ulogu – odano služiti caru. Zauzvrat su uživali mnoge privilegije, imali velike povlastice u trgovini i bili oslobođeni većine poreza. Strelci su na Sofijin nagovor zaposeli Kremlj i surovo se obračunali s pristalicama Nariškinovih. Nariškinovi su proglašeni izdajnicima, i većina ih je pogubljena ili proterana, a Petar i njegova majka su poslati u Preobražensko, selo nedaleko od Moskve. Iako je vlast po zakonu trebala da pripadne starijem Ivanu, a onda Petru koji je tada imao samo deset godina, idućih sedam godina u njihovo ime kao regentkinja vlada Sofija. Petar je svedok ovih krvavih događaja i kada jednom dođe na vlast, surovo će se osvetiti i Sofiji i Strelcima.

Dok se Evropa razvija nošena vetrom prosvećenog apsolutizma, Rusija stagnira, seljaci su obespravljeni i osiromašeni mnogim nametima, rudna bogatstva leže neiskorišćena, fabrike su zastarele, državni aparat je korumpiran, a vojska, potučena u krimskom ratu, u katastrofalnom stanju. Nijedan ruski brod ne razvija nacionalnu zastavu na moru. Turska vladavina gotovo 340 godina zatvara izlaze na Crno i Azovsko more, a Švedska kontroliše plovidbu Baltikom.

Petrov dolazak na vlast

Za to vreme Petar retko boravi u Kremlju za koji ga vežu nemile uspomene. Vreme provodi u Preobraženskom ili u moskovskom predgrađu nase­ljenom strancima, poznatijem kao "Nemačko predgrađe". Družeći se sa stranim vojnicima, trgovcima i intelektualcima, tamo se upoznaje s evrop­skim postignućima u kojima vidi spas za rusku državu. U pustolovu Lefortu iz Švajcarske nalazi učitelja koji mu usađuje nove ideje, a od prekaljenog škotskog generala Gordona dobija sa­vete za preuređenje vojske. Dok od holandskih pomoraca sluša priče o dalekim morima, postaje svestan nepostojanja trgovačke flote koja bi plovila pod ruskom zastavom.

Godine 1689. zbivaju se sud­bonosni događaji koje je pokrenuo stvarni ili navodni pokušaj Sofije da pogubi Petra. U opšoj pomutnji većina snaga prelazi na Petrovu stranu. On postaje car, a Sofija je prisiljena da se povuče u samostan. Iako je formalno vladar trebao da bude njegov slaboumni polubrat Ivan, Petar preuzima presto. No, uvek će prema Ivanu iskazivati iskrenu ljubav i brigu.

Možda će vas zanimati i:

Putovanja po Evropi

Ovi burni događaji će u Evropi imati tek neznatan odek, jer Rusija je daleko od evropskih političkih i kulturnih zbivanja. Konačno slobodan, Petar želi da se upozna sa naprednom Evropom. No pre toga se odlučuje na vojni pohod koji će njemu i Rusiji obezbediti ugled, jer ne želi da putuje kao nepoznati vladar daleke i nepoznate zemlje. Cilj je osvajanje Azova, luke na Azovskom moru, na ušću reke Don. Ova pomorska vrata Rusije prema Crnom, a onda i Sredozemnom moru bila su u turskim rukama.

Krajem 1694. Petar kreće na svoj prvi pohod na Azov. Pohod neslavno propada, ali će se tu pokazati jedna od osnovnih Petrovih karakternih crta – neuništiva istrajnost u izvršavanju onoga šta je zamislio. U drugom pokušaju, 1697. godine, uz pomoć hrabrih Kozaka, Azov je osvojen.

Nakon ove pobede izaslanstvo od 270 osoba 10. marta 1697. godine napušta Moskvu i kreće na put po zapadnoj Evropi. No, Petar Veliki ne putuje kao car, nego kao običan kapetan – Petar Mihail. On ni tada, a ni kasnije nije osećao nikakvu potrebu da se ističe svojim položajem. Za sebe nije tražio poseban smeštaj, bio je zadovoljan potkrovljem ili sobom za poslugu. U kasnijim bitkama učestvovaće kao niži časnik, a vrhovno zapovedništvo prepuštaće svojim generalima; na brodovima će sebi dodeljivati položaje kormilara ili tobdžije.

Izaslanstvo putuje polagano jer Petra sve zanima: u Holandiji radi u brodogradilištima, radionicama jedara, kormila, raznim manufakturama, štamparijama, uči uz nakovanj, posećuje muzeje, zanima ga umetnost, zalazi u porodične kuće da upozna način života. U Engleskoj prisustvuje zasedanjima Parlamenta, gde se čudi što kralj nema vrhovnu moć u upravljanju novčanim sredstvima, već o tome mora da raspravlja sa, prema njegovom mišljenju, previše ljudi.

Ali, od svega viđenog i doživljenog na ovom putovanju, najsnažniji utisak na njega je ostavila brodogradnja. Još od godina u Preobraženskom, kada je pronašao neku staru englesku lađu, brodovi su njegova strast. Tako je u drugom pohodu na Azov plovio na galiji koju je dobrim delom sam izgradio. Ta brodograditeljska strast držaće ga celoga života.

Njegovo putovanje prolazi vi­še-manje nezapa­ženo. Njegovi pokušaji da vladajuće krugove Holandije, Fran­cuske, Engleske i Austrije pridobije za svoje političke ciljeve prolaze bez naročitog uspeha. Na putu prema Veneciji stigla ga je poruka iz Moskve: Strelci su podigli ustanak. Izaslanstvo se hitno vraća nazad.

Poseta Europi bila je presudna i važna pouka koja je odredila tok Petrovog života, a pravi rezultati ovog "studijskog" putovanja pokazaće se tek kasnije kroz ogromne promene koje će Rusija da prođe.

Ratovi protiv Švedske i Turske

Tokom vladavine Petar je vodio mnoge ratove od kojih je najznačajniji bio onaj protiv Švedske – tada moćne sile koja je Rusiji zatvarala izlaz na Baltičko more. U tom dvadesetjednogodišnjem ratu s velikim bitkama i dramatičnim preokretima Petru se suprotstavio švedski kralj Karlo XII – vojskovođa pred kojim je drhtala cela Evropa. U prvoj bici kod Narve u Finskom zalivu 1700. godine, Petar doživljava težak poraz. Međutim, to ga ne obeshrabruje: "Znam doduše da će nas Šveđani još koji put potući, ali najzad ćemo naučiti od njih samih kako ih pobediti. Pa kad je učenje prolazilo bez gubitaka i patnje!" I zaista, sve će to nadoknaditi 1709. godine po­bedom kod Poltave u današnjoj Ukrajini kojom će Rusija konačno osigurati izlaz na Baltik.

Godine 1711. napao je Osmanlijsko carstvo. Bio je to nesmotren i brzoplet ratni pohod u kojem se njegova vojska zajedno s njim i njegovom pratnjom našla opkoljena sa svih strana višestruko brojnijom turskom vojskom. Na svu sreću Turci nisu bili voljni ući u sukob, iz različitih razloga, te je Petar uspeo da se povuče uz relativno blage uslove. No, Azov se ponovno našao u turskim rukama. Petar neprestano ratuje i vodi diplomatske bitke. Rusija je sada sila koju više niko ne ignoriše.

Godine 1721. Petar konačno trijumfalno ulazi u Petrograd. Senat mu dodjeljuje tri naslova: "Otac domovine", "Petar Veliki" i "Imperator". On je car svih Rusa.

Reforme Petra Velikog

Petar je od samog početka svoje vladavine, a posebno nakon putovanja po Evropi, neumorno radio na temeljnom uređenju Rusije. Na polju reformi njegovo delo je kolosalno; gotovo da nije bilo nijednog područja na kom nije uveo korenite promene.

Vojsku je pretvorio u jednu od najmoćnijih na svetu. Vršio je nemilosrdnu regrutaciju u svim klasama, primoravši i plemstvo na obavezno služenje u vojsci ili u vojnoj upravi. Uklonio je staleške razlike, tako da su i obični, ali sposobni ljudi mogli da steknu visoke vojne činove dotad rezervisane samo za plemstvo.

U državnoj upravi je umesto boljarske Dume formirao Senat od devet članova koji je imao potpuna ovlašćenja u slučaju odsutnosti ca­ra te je uveo mini­starske kolegijume podložne Senatu. Petar naređuje po­dizanje škola i postavlja uslove za opše obrazovanje. Ruske mladiće šalje na školovanje u Evropu.

Talas reformi nije zaobišao ni crkvu koja je na neki način postala deo državne uprave. Umesto patrijarha crkvom upravlja Sveti sinod sastavljen od deset sveštenika. Napušteno je računanje vremena prema starom kalendaru koji je godine brojao od postanka sveta (po tom kalendaru Petar se rodio 7180. godine), a uveden je julijanski kalendar. Preko dvesto novonastalih manufaktura donosilo je zemlji veliku korist.

Izmenio je čak i način oblačenja: naredio je da se tradicionalna ruska nošnja zamijeni evropskim načinom odevanja. Naredio je i brijanje brada koje su u staroj Rusiji bile obeležje muževnosti – prestrašenim je ljudima sam rezao brade i uređivao brkove po zapadnoj mo­di. Ženama iz viših staleža naređeno je da se pojavljuju na društvenim za­bavama, što je ranije bilo neza­mislivo.

Već nakon prvih pobeda protiv Švedske, na ušću reke Neve gradi novu prestonicu – vrata Rusije prema Evropi. Moskva je simbol stare Rusije, njene izolovanosti od evropskih tokova, a Petrograd, izgrađen prema francuskom uzoru, simbol je nove Rusije okrenute evropskoj kulturi, obrazovanju, načinu proizvodnje. Akademija nauka u Petrogradu započeće sa radom godinu dana nakon njegove smrti.

Njegova vladavina i uvođenje promena nisu prošli bez nemira i otpora. Seljaci koje su dugi ratovi doveli do krajnje bede, dižu ustanke, a nezadovoljno plemstvo kuje zavere. Kao protivmeru Petar stvara jaku tajnu policiju koja uhodi sve i svakoga, svakodnevno se događaju hapšenja, mučenja i smaknuća. Ova policija 1718. otkriva da se na čelu jedne zavere nalazi i sam Petrov sin iz prvog braka. Petar je neumoljiv čak i kad se radi o vlastitom sinu – Aleksej umire od posledica mučenja.

Petar Veliki – njegov karakter i ostavština

Pod Petrovim snažnim vođstvom ogromna ruska zemlja promenila se iz temelja. Izolovana i ekonomski zaostala zemlja, tvrdo ukorenjena u stogodišnjoj tradiciji, sa svojom verom, praznoverjima i staleškom krutošću, gotovo je preko noći stala rame uz rame s ostalim evropskim državama. Kako je moguće da je jedan čovek bio uzrok tako korenite promene?

Sa Petrom, koji je bio visok gotovo dva metra i imao neverojatnu snagu, i ono nepremostivo posta­jalo je moguće. S jedne strane je bila njegova neiscrpna energija i neverovatna istrajnost koje su ga nezadrživo vodile prema odabranom cilju. Odluke je donosio brzo, one su često bile nesmotrene i vodile ga iz greške u grešku, ali on bi neumorno počinjao iznova, ispravljajući greške sve dok ne bi postigao ono što je postavio kao cilj. Bio je čovek ideja. Kažu da mu nije prošao nijedan dan, a da nije prizvao neku novu ideju i dao joj život.

S druge stra­ne bila je njegova neutoljiva želja za učenjem. Tokom života izu­čio je četrnaest zanata: gra­dio je brodove, kovao oružje, proučavao astronomiju, arhite­kturu, tkanje, poljoprivredu, znao je da svira, učio je i slikarstvo. Učenje ga je ispunjavalo ponosom, a njegovim je ukazom otpočelo sistemsko osnovno obrazovanje u Rusiji.

Na samrtnoj postelji naredio je otkrivanje puta preko Severnog ledenog mora za Kinu i Indiju i rekao: "Budući da domovini više ne preti opasnost od neprijatelja, moramo misliti na to da državi obezbedimo slavu umetnošću i naukom."

Kakav je zaista bio Petar Veliki? Ovaj veliki vladar nije patio od laskanja, parada i velikih počasti. Nije stanovao u bogatim dvorcima, niti je zahtevao veliku udobnost. Za stanovanje je radije birao kolibu nego palatu, a za spavanje je nekada birao i ležaj za sluge. Priređivao je gozbe, no često je jeo i sa poslugom ono što su i oni jeli. Kad bi došao na mesto gde se nešto radilo, pridružio bi se radnicima hvatajući sekiru, testeru ili lopatu. Obožavao je vatromete te je i sam izrađivao rakete.

S druge strane, bio je sklon svakodnevnom opijanju i razvratu. S lakoćom je osuđivao na smrt hiljade ljudi, ako je to smatrao potrebnim. Sam je uzimao odsecao glave. Iako to nama danas predstavlja grozno divljaštvo – no kao što je uzimao sekiru kada je trebalo graditi brodove, tako je uzimao sekiru kada je trebalo kazniti krivce.

Čini se kao da se na njega ne mogu primeniti uobičajena moralna načela, niti ih se on pridržavao. Jedini kriterijum koji je imao pred sobom bio je napredak Rusije, a sve ostalo bilo je podređeno tom načelu. Za ostvarenje tog ideala radio je neumorno doslovce sve do smrti, ne štedeći ni sebe ni druge: kad bi nakon celodnevnog napornog rada njegovi saradnici popadali od umora, on je znao čitavu noć pod svetlošću baklje posmatrati muzejske primerke, da bi odmah ujutro, bez ikakvog odmora ili sna, nastavio da radi istim strahovitim tempom. Uvijek je govorio svojim suradnicima i podanicima: "Vladar se mora razlikovati od podanika ne gizdavošću, a još manje raskoši, već budnim i neumornim nošenjem državničkog bremena…"

Stalno izlaganje naporima i neuredan način života načeli su Petrovo zdravlje. Prvi znaci bolesti bubrega pojavili su se kad je imao pedeset godina, no on nije htio ni da čuje za lečenje i lekove. Tako u oktobru 1724. godine, iako sav u otocima od bolesti, on pregleda radove na Ladoškom kanalu, ledene noći provodi pod šatorima, na konju se probija kroz zaleđene baruštine, a nakon toga odlazi u talionice i prihvata se posla kao i svaki drugi obični radnik. Na povratku u Petrograd, naišao je na neku nasukanu lađu na kojoj su se vojnici nalazili u opasnosti. Iako teško bolestan, Petar nije oklevao: iskočio je iz svoje lađe i hodao kroz ledenu vodu koja mu je bila do pojasa. Vojnici su bili spašeni, ali Petru više nije bilo spasa – u Petrograd stiže s visokom temperaturom, pada u krevet i više ne ustaje. Umro je 28. januara 1725. u šest sati ujutro.

Prvi spomenik njemu u čast podignut je tek pedesetak godina nakon njegove smrti, za vreme Katarine Velike. Duboko inspirisan likom ruskog cara, francuski vajar Falkonet je deset godina radio na spomeniku.

Na ogromnom postolju nalazi se konjanik koji kao da se penje na vrh stene, simbolišući sve teškoće koje je Petar pobedio snagom i istrajnošću. Levom rukom smiruje konja, a desnom, u kojoj nema žezla, kao da pozdravlja celu zemlju. Na majskom suncu, za koje Rusi kažu da je najlepše, iz bronzanog lica konjanika kao da izbija snažna volja, um, polet i usmerenost prema budućnosti; to nije samo spomenik Petru – to je simbol rađanja nove Rusije.

Autor: Patrik Milošević (Nova Akropola)

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka