Kako su lekari nacističke Nemačke ubili hiljade dece? AKCIJA T4, manje poznati program tokom kog su stradali invalidi

Počelo je kao program tokom kog su se eutanazirala odojčad i deca sa invaliditetom za koju se smatralo da su nesposobna za život, a onda se vremenom program proširio i na odrasle osobe sa invaliditetom kao i na stare.

Počelo je kao program tokom kog su se eutanazirala odojčad i deca sa invaliditetom za koju se smatralo da su nesposobna za život, a onda se vremenom program proširio i na odrasle osobe sa invaliditetom kao i na stare. Program je završen 1941. godine kao posledica ogromnog negodovanja ljudi širom Nemačke.

Ali mašinerija za masovno ubijanje koju je ovaj program razvio nije dugo mirovala. Žrtve Akcije T4 pomogle su nacistima da usavrše metode koje će uskoro koristiti za sprovođenje Holokausta.

Ova akcija nije imala zvaničan naziv, a u Nemačkoj je bila poznata po adresi na kojoj je bilo sedište: 4 Tiergartenstraße, Berlin, odakle je izveden naziv Akcija T4, piše ATI.

Koreni Akcije T4

Osnove na kojima je počivala Akcija T4 nalaze se u nacističkim idealima od samog osnivanja partije. Nacisti su od početka propagirali eugeniku - program za poboljšanje ljudske vrste sprečavanjem "inferiornih ljudi" da imaju decu. Želeli su da kontrolišu nemački genetski fond i da ga poboljšaju kroz državnu akciju.

U Majn Kampfu, Adolf Hitler je izneo pojam "rasne higijene", pišući da Nemačka "mora da se pobrine da samo zdravi rađaju decu" i da do toga treba da se dođe korišćenjem "savremenih medicinskih sredstava". Nacisti su verovali da će to stvoriti superiorne Nemce koji su sposobni za rad i vojsku i da sve ostale treba eliminisati.

Kada su nacisti došli na vlast 1933. godine, primenili su zakone koji su nalagali sterilizaciju fizičkih i mentalnih invalida. Nije bilo potrebno mnogo da postanete žrtva ovog programa. Većina žrtava je poslata na sterilizaciju zbog nejasne dijagnoze "maloumnosti", dok su slepilo, gluvoća, epilepsija i alkoholizam činili neke razloga za sterilizaciju.

Nacisti su nasilno sterilisali oko 400.000 ljudi, a kada je počeo rat 1939. godine, planovi nacista za invalide postali su još mračniji.

"Prvi slučaj"

Početkom 1939. u kancelariju Nacističke partije stiglo je čudno pismo od Nemca Ričarda Krečmara. On je tražio da stupi u kontakt sa Hitlerom u nadi da će dobiti dozvolu za legalnu eutanaziju svog sina Gerharda, koji je rođen nekoliko meseci ranije sa teškim i neizlečivim fizičkim i mentalnim nedostacima, bez svih udova i slep, a imao je i česte konvulzije (prvobitna medicinska evidencija je izgubljena, a kasniji podaci o zdravstvenom stanju deteta variraju).

Krečmar je zamolio Hitlera da mu dozvoli da ubiju ovo "čudovište". Hitler je poslao svog lekara, dr Karla Branta, da ispita slučaj. Nakon inspekcije, Brant je zaključio da je dijagnoza tačna, da je beba "idiot" i da nema nade za poboljšanje stanja. Tako je Gerhard ubijen smrtonosnom injekcijom 25. jula 1939. U njegovoj umrlici kao uzrok smrti je navedeno "slabo srce".

Ovo je bio slučaj kojim su "probili led", Hitler je sa saradnicima odmah pokrenuo plan o masovnom ubijanju fizički i mentalno obolelih u Nemačkoj.

Ekspanzija programa Akcija T4

Britanski istoričari Lorens Ris i Ian Keršav su tvrdili da je brzo širenje programa Akcija T4 tipično za haotičnu prirodu Hitlerove vlade. Prema njihovom mišljenju, dovoljno je bilo da Hitler samo počne uopšteno da govori o nečemu, a neki ambiciozni podređeni član stranke bi gotovo istog trenutka iz ničega napravio kompletan program.

Iznenadna ekspanzija programa Akcija T4 ilustruje to mišljenje. Samo tri nedelje od ubistva Gerharda Krečmara, već je postojala potpuno razvijena birokratija, a dozvole su se štampale za lekare i babice širom Nemačke.

Hitler je ovlastio stvaranje Komiteta za naučnu registraciju naslednih i urođenih bolesti, na čelu sa Brantom i šefom kancelarije Filipom Bulerom, između ostalih. Oni su uspostavili smrtonosni sistem.

Prilikom rođenja deteta, službenik bi popunjavao formular koji sadrži deo za opisivanje fizičkih ili drugih uočenih mana koje dete ima. Tri doktora bi zatim pregledala formulare – nijedan od njih ne bi pregledao bebu – a onda bi krstićem dali saglasnost, ako misle da dete treba da bude ubijeno.

Dva od tri poklapanja mišljenja - krstića - su bila dovoljna da opravdaju ubistvo deteta. Roditeljima bi bilo rečeno da dete odvajaju kako bi mu obezbedili adekvatnu medicinsku pomoć.

Metode Akcije T4

Do leta 1939. stotine novorođenčadi i male dece je odvedeno iz domova i zdravstvenih ustanova širom Nemačke i prevezeno na jednu od šest lokacija: Bernburg, Brandenburg, Grafenek, Hadamar, Harthajm i Sonenštajn. To su bili radni azili, tako da nije bilo ničeg neobičnog u tome. Tako je trebalo da izgleda.

Kada stignu tamo, deci su se obično davale fatalne doze luminala ili morfijuma. Ponekad, međutim, metoda ubijanja nije bila tako nežna.

Jedan od lekara, Herman Pfanmiler, napravio je plant postepenog izgladnjivanja dece. Bio je to, prema njegovim rečima, prirodniji i mirniji put od oštre hemijske injekcije koja je zaustavljala srce.

Godine 1940, kada su njegov objekat u okupiranoj Poljskoj posetili pripadnici nemačke štampe, podigao je jedno izgladnjelo dete i rekao: "Ovo će trajati još dva ili tri dana!"

"Slika ovog debelog, nacerenog čoveka, sa skeletom u mesnatoj ruci, okružen drugom izgladnjelom decom, još uvek mi je pred očima", prisećao se kasnije jedan član te posete.

Prilikom iste posete, dr Pfanmiler se požalio da je dobio loše novinare od "stranih agitatora i izvesne gospode iz Švajcarske", pri čemu je mislio na Crveni krst, koji je u tom trenutku skoro godinu dana pokušavao da pregleda njegovu bolnicu.

Nakon prvih dana programa, obim Akcije T4 je proširen na stariju decu i odrasle sa invaliditetom koji nisu mogli da brinu o sebi. Postepeno, mreža je bila sve šira i šira, a metode ubijanja postale su standardizovanije.

Na kraju, žrtve su slali direktno u centar za ubijanje na "poseban tretman", koji je tada podrazumevao tuširanje, zapravo komore sa ugljen-monoksidom prerušene u tuševe. Zasluga ta trik "kupanje i dezinfekcija" pripala je Buleru.

Visokopozicionirani nacisti su ovaj efikasan metod ubijanja kasnije stavili u mnogo širu upotrebu.

Otpor

Nacistička partija je uvek imala težak odnos sa nemačkom verskom zajednicom. Bilo bi pogrešno reći da su bili u sukobu, ali crkva je predstavljala poseban — i uglavnom nezavisan — sistem moći u srcu onoga što je brzo postajalo diktatura.

U početku, katolički otpor je doveo do toga da je novonastala partija pristala da obrazovanje nemačke dece u katoličkim državama preda Crkvi. Do, otprilike, 1935. ovaj kulturni rat je bio uspavan.

Probudio se ponovo 1940. kada su izašle vesti o Akciji T4. Otkrića o tome šta se dešavalo u centrima za ubijanje izašla su na videlo.

Sve porodice žrtava imale skoro identična iskustva: njihovo dete ili odrasla osoba sa invaliditetom bi bila odvezena od strane službe koja radi sa državom, dobijali bi nekoliko pisama (ako je njihovo dete ili rođak znao da piše), a onda bi dobili obaveštenje da je njihova voljena osoba podlegla boginjama i da je telo kremirano iz zdravstvenih razloga.

Članovi porodica nisu imali pravo da pišu žalbe, postavljaju pitanja niti su imali pravo na posete. Bilo je neizbežno da porodice jedne od drugih čuju istu priču i saberu dva i dva.

Crkva je podržala porodice.

Strana štampa je bila još oštrija prema Akciji T4.

Kraj Akcije T4

Kao rezultat zalaganja preostalih članova otpora (i bez sumnje kao rezultat činjenice da je imao druge stvari na umu), Hitler je konačno pristao da zaustavi program u avgustu 1941. godine, nakon što je stotine hiljada ljudi idece ubijeno. Praktično sve žrtve su bile Nemice ili Austrijanke, a skoro polovina su bila deca.

Ali čak i nakon prividnog zaustavljanja ubistava 1941. godine, ona su na kraju nastavljena i samo su uklopljena u širi program holokausta u nastajanju.

I kao što je bio slučaj sa Holokaustom u celini, samo su se neki od nacista odgovornih za program Akcija T4 na kraju suočili sa pravdom.

Neposredno nakon rata, Filip Budler je u zarobljeništvu izvršio samoubistvo. Na takozvanom suđenju lekarima 1946-1947 Međunarodni vojni sud je osudio nekoliko nacističkih lekara na smrt zbog uloge u programu (između ostalih krivičnih dela), uključujući i dr Branta.

Dr Pfanmiler je osuđen za svoju ulogu u 440 ubistava 1951. godine i osuđen je na pet godina zatvora. Žalio se, pa je kazna smanjena na četiri godine. Pušten je 1955. i umro je kao slobodan čovek u svom domu u Minhenu 1961. godine.

Danas postoji spomenik u blizini nekadašnjeg sedišta programa Akcije T4 u Berlinu gde su nacistički zvaničnici organizovali masovno ubistvo kakvo je malo ko ikada video.