Najstariji poznati hirurški zahvat: Kratka istorija TREPANACIJE - otvaranja lobanje

Trepanacija se koristila u medicinske, ali i magijske i ritualne svrhe.

Trepanacija je proces kojim se u lobanji buši rupa, a zatim ukloni četvrtasti ili okrugli deo lobanje. Dokazima koji sežu u praistorijsko doba, kažu da je to jedna od najstarijih hirurških praksi u istoriji. Najstarija trepanirana lobanja otkrivena je na neolitskom groblju u Francuskoj i stara je više od 7.000 godina.

Trepanacija se koristila u praktične svrhe - za ublažavanje pritiska na lobanju nakon povrede - ali koristila se i u magijske i ritualne. Naime, rupe u lobanji su se bušile kako bi demon zarobljen u glavi imao otvor za begstvo.

Mnoge različite civilizacije, od Rimljana i Kineza, izvodile su ovu proceduru, koristeći naoštrene komade kremena kao hirurško oruđe.

Ovaj metod su koristili Maje, Asteci i Inke kao deo svojih drevnih rituala. U nekim drevnim kulturama, glave su bile veoma značajne, a ove grupe su postale poznate kao "obožavaoci glava." Ovde je trepanacija bila posebno uobičajena, a izvađena kost bila je cenjena kao amajlija. Šamani su ga takođe koristili za čišćenje od zlih duhova, kod osoba sa mentalnim bolestima, epilepsijom i slepilom.

Čuveni grčki lekar Hipokrat je u svom delu O povredama glave, napisao da se ova praksa koristi kada je nečija glava ulubljena (frakture) ili postoji podliv.

Primere trepanacija lobanja na području Centralnog Balkana nalazimo na dva lokaliteta iz perioda metalnog doba: Mokrin (nekropola sa preko 300 skeleta, na 8 je izvršena trepanacija) i Kriva Reka (kalota iz groba br.1, tumula IV sa 3 trepanacijska proboja).

Tokom srednjeg i u 16. veku, trepanacoja je takođe često praktikovana. Princ Filip Oranski operisan je čak 17 puta, dok je jednoj jadnoj duši izbušeno 52 rupe u glavi u roku od dva meseca.

Bez anestezije, ovo je bio posebno bolan, čak i po život opasan postupak. Međutim, stopa preživljavanja ovih operacija bila je iznenađujuće visoka.

Čak i u modernim vremenima, trepanacija je imala svoje pristalice. Na primer, Holanđanin po imenu Bart Hju bio je toliko uveren u njenu korisnost da je 1965. izvršio operaciju sam na sebi koristeći lokalni anestetik, skalpel i električnu bušilicu.

Četiri tehnike trepanacije

Oblici otvor ana lobanjama zavise od tehnike kojom je rupa nastala. Na osnovu oblika tih rupa moguće je izvršiti podelu trepanacionih tehnika:

- rezanje kružnog žleba

- struganje kružnog žleba

- usecanje oštrim nožem pravougaonog oblika

- bušenje malih rupa (ovakva tehnika je nađena kod peruanskih lobanja)

Danas se vrši isključivo u operacionoj sali, pomoću dleta, čekića ili elektronske burgije, radi odstranjivanja skupljene krvi ili gnoja, čireva, komadića kostiju ili drugih stranih tela i izvodi se u dijagnostičke svrhe.