Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Druga vrsta istorije

"Zabranjuje se da peva ko ne ume i strogo se kažnjava s*anje po putevima!" Anegdote iz života kneza Miloša

Autor Milana Petrović
Autor Milana Petrović

Anegdote su malo drugačija - iako možda ne uvek precizno preneta - realnija vrsta istorije. Anegdote iz života kneza Miloša pružaju uvid u njegovu prirodu i karakter.

Milos-Obrenovic (1) Izvor: Narodni muzej Aranđelovac

"Miloš je bio - ne samo vickast - već je insistirao na neprekidnim šalama u svojoj okolini, i neprekidno se "nadmetao" sa Nićiforom Ninkovićem ili čuvenim Čajom iz konaka", kaže Mića Miloradović, autor "Nenaručenih priča", jedne od knjiga anegdota koje beleže prirodu kneza Miloša, ali iz nekog drugog, duhovitijeg ugla.

Knez Miloš je bio veliki vožd i knez Srbije koji je vladao u dva navrata: od 1815. – 1839. godine i od 1858. – 1860. godine. Bio je neobrazovan, ali je vadao onom iskonskom mudrošću srpskog seljaka.

O političkim odlukama bi se dalo diskutovati, ali u nekom drugom članku, u ovom će biti predstavljen kroz anegdote - duhovitijeg, ali možda objektivnijeg ugla.

Možda će vas zanimati i:

KAKO JE SRNA POKAZALA BEGUNCE

Knjaz Miloš je običavao svako jutro moliti se sam u posebnoj sobi koju je zvao bogomolja. Čim bi ustao, uvek veoma rano, umio bi se, obukao se i onda se molio prema zapaljnoj sveći, privoštenoj za samu ikonu. Kada bi završio sa molitvama, što bi često potrajalo i čitav sat, izlazio bi ne obraćajući se nikome, a njegovi mlađi, Pera Cukić i Vule Gligorijević ulazili bi utulili sveću i druge stvari vratili na svoje mesto.

Jedno jutro, Mita Crni, knjažev kavedžija je rezao neku pastrmu, a dva mladića se zaneše sladeći se suvim mesom i vrućom pogačom. Nakon Kneževe molitve sveća dogore i zapali ne samo ikonu, već i druge stvari oko nje. U strahu od kneza povade sve što u imali ušparano, ispozajmljuju od prijatelja i pronađu nekog molera ispred koga staviše kesu sa sto dukata, moleći ga da im za noć izmoluje istu ikonu.

- Sto hiljada da imate – odgovori moler, smešeći se, – to za noć ne može biti, a niti neko može izmolovati da Gospodar ne pozna razliku.

Mladićima preosta samo jedno rešenje, beg. Priznaše svoju nemarnost i Amidži, pa se i on složi kako je jedini spas u bekstvu. I njih nesta, kao da su u zmelju propali.

Sledeće sutro se Miloš rasrdi, naređujući da mu ih dovedu, ali o njima nikakvog traga. Već posle par dana počeše mu nedostajati svojom hitrinom i spretnošću, ali, svi su slezali ramena na pitanje da li je neko načuo gde su se mogli izgubiti.

U to vreme u avliji konaka je bila jedna srna, koju je Petar Cukić redovno hranio, a ona pripitomljeno išla svuda za njim. Primeti knez kako srna po ceo dan stoji pored vrata od kačare i doseti se razlogu.

- Drtino matora, – povika na Paštrmca, – Njih si ti sakrio!

I izvalivši zaključana vrata od kačare išaketa prestravnjene mladiće koji su odatle danima gledali šta se dešava sa njihovim gospodarom.

- Novu ikonu, platiću ja, a ovo što ste izdangubili platićete vas dvojica! – pripreti Miloš i na tome se završi.

A ŠTA KAŽE NAROD?

Svakodnevno Je kod Miloša bilo na desetine molioca i žalioca po raznim pitanjima. Sa mnogima uverivši se u njihovu pravičnost nije prekidao razgovor dok ne priupita o letini i zdravlju u porodici, pa bi onda nezainteresovano pitao:

- Šta vako kaže narod u tvom kraju za vlas‘ i mene?

Ne shvatajući kako Knez naglo donosi odluke da treba pojačati davanja, ili smanjiti, direktor Knjaževe kancelarije u Požarevcu Jakov Živanović, osmeli se jednom da ga priupita.

- Kako to znate odavde kako treba koji knez po nahijama da postupi. Istog dana jednom šaljete depešu da pojača kulučnje, a drugom da smanji.

Na to se Miloš i nasmeja i odobrovolji.

- Ja vako osluškujem samo šta narod priča. Psuje li vlas, ja naredim zategni, psuje li još više, ja naredim zategni još jače, počne li da kune, poručim nek zategnu ponajjače. A primire li se, depeširam popuštaj. Ne valja ako se primire načisto. To se ne sme dozvoliti!

LETNJA KIŠA

Tokom boravka u Beču, visoko društvo u kome se Knjaz kretao bilo je veoma zainteresovano za to u čemu Srbi uživaju. Na mnogim balovima, prijemima i pauzama pozorišnih predstava gospođe su se često interesovale kako se Miloševi sunarodnici zabavljaju.

-  Pa oni, da vam rečem ukratko, najvećma vole da gledaju u nebo. – odgovarao bi im Knjaz. – Vide li kišu oko Vidovdana, vesele se više nego svi vi najsmešnijoj komendiji. A jopet, ugledaju li crne oblake posle Petrovdana, snevesele se kanda je ratno stanje.

Nakon toga obično nije dalje objašnjavao, jer to je bio zadatak nekog od njegove pratnje. Samo i njima nije polazilo za rukom da ubede bečlije u to da nečije glavno raspoloženje zavisi od kiše i od pšenice koja u junu klasa, a u julu se vrše.

KRUŠKA

Usred Kragujevca je bila jedna kruška koju su su čuvali samo radi hlada, preselivši se u taj grad Miloš odredi da to bude drvo o koje će se javno vešati osuđenici. Od tada bežali su ljudi i pogledom od njene hladovine, a još više od plodova, kojih zbog njene starosti ni do tada nije bilo u izobilju.

Čuvši govorkanja kako se neki nameravaju noću, kada i straža pospi, odseći krušku, Miloš se od srca nasmeja.

- Pa zar misle kako po Srbiji nema drugog drveća osim ove kruške, a i ona je izabrana ne zato što je nešto posebno, već samo što je na meti, i vide je i oni koji dolaze k meni i one koji odlaze.

OBIĐI OKO KRUŠKE

Zbog mnogih pritužbi na njegov račun jedan seljak je veoma često dolazio kod Knjaza, ali se nikako nije mogla dokazati njegova krivica.

- Tebe opet lažno optužiše, moj prikane. – Obrati mu se Miloš.

- Bog je na nebu tako rekao, a ti na zemlji, Moj Gospodaru! – Snishodljivo će okrivnjeni.

- Izgleda i ovog puta je tako, nego kada prođeš pored one moje kruške ti obiđi dva puta oko nje i osmotri je. – reče mu Miloš otpuštajući ga.

S vrata mu se seljak, klanjajući obrati:

- Kada dođem nekim drugim poslom, sada mi nije usput!

- Ma obiđi je ti sad, - Miloš će na to, – Drugi put može ona da se obrće oko tebe i osmatra te malo poduže.

NENAPISANI UKAZ

Vozeći se jednom fijakerom Knjaz ugleda nekoliko uhranjenih ovaca čistog runa pored puta. Pošto je običavao da zaustavi svoju pratnju kako bi popričao sa ljudima koji bi radili pored puta, ili čuvali stoku, i ovog puta doviknu kočijaču da stane.

Izašavši iz fijakera pratioci videše kako je glavnina stada na kosini ispod puta, dok se iz jaruge čuo glas čobanina, koji je iz sveg glasa pevao, ne primećujući nikoga. Svi primetiše kako Knjaz iskrivi lice, jer mu pevanje pastira nije godilo, još kad primeti da je na putu ugazio u ljudski izmet, mahnu rukom da se kreće nazad.

Dok su mu ljudi iz pratnje čistili čizme, opomenu svog sekretara.

- Večeras ‘vako, opomeni da se izdiktira ukaz u kome se zabraljuje da peva ko ne ume da peva i da se strogo kažnjava sranje po putevima!

Kolona je otišla svojim putem, a to veče, kada je sekretar spomenuo ukaz, Knjaz opdmahnu rukom:

- Ko će povatati sve što iz slasti pogane po putu. A oni drugi će pevati još jače kad saznaju za zabranu.

I tako osta.

RJEČNIK

Vuk Karadžić se pismom iz 1816. godine obratio knezu Milošu Obrenoviću za pomoć oko izdavanja prvog Rječnika, sa namerom da mu ga posveti. Ipak, sve što je Vuk uspeo da dobije bilo je obećanje da će mu Knez prvom prilikom poslati 1.500 groša.

Kako knez Miloš nikada nije poslao novac za Rječnik, tako je i posveta izostala.

No, veli jedna priča, Vuk nije samo nameravao da knjigu posveti Milošu, već je svojevrsno i njen sadržaj prigodio Knezu i njegovoj veseloj družini. Kada je Jovan Hadžić zamerio Vuku što je u Rječnik uneo onolike sramotne poskočice, pripovečice i izraze, Vuk mu je na to odgovorio da je hteo da ugodi knezu Milošu i starešinama koji su se psovkama najradije zabavljali, jer "sve se nadmeću koji će što sramotnije kazati, pa se onda načini smeh", napisao je B. Zlatković, u Anegdotama o srpskoj knjizi prve polovine 19. veka a preneo Muzej Vuka i Dositeja.

NEKA SVI SVIRAJU

U čast otvaranja Konzulske kancelarije u Beogradu iz beča je bio poslat jedan kamerni orkestar da organizuje koncert.

Miloš pozva najviđenije građane, a sam zauze počasno mesto u prvom redu pored Austrijskog konzula.

Program je bio već uveliko u toku, kada se Miloš poče došaptavati sa svojim ljudima okolo. Konzul upota šapatom šta nije u redu.

- Vidim kako jedni ovde sviraju, a drugi ne sviraju. Neki počnu, pa prekinu, drugi malo svirnu, pa odustanu, a opet neki ne prestaju. – objasni Miloš.

- Gospodaru, takav je program. Kompozicija je takva. – Pokuša konzul objasniti sa što manje reči.

- E to vala ne može, ja sam ovde svima platio da sviraju i tako mora biti.

Videvši kako se povećava komešanje u prostoriji Konzul, pozva svoje podčinjene i ovi nekako došapnuše dirigentu o čemu se radi.

Program na kratko bi prekinut, dok dirigent ne obasni svojim muzičarima kakva je želja njihovog domaćina i u nastavku je bilo onako kako je Knjaz želeo, bez remećenja lepote onoga što se sviralo.

Možda će vas zanimati i:

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka