KAD JE BOMBA PALA: Za preživele - užasi nuklearnog napada na Hirošimu - i dalje su živi

Više od sedam decenija nakon razaranja Hirošima nastavlja život. Ali za preostale preživele užasi nuklearnog napada – i pouke o ratu – i dalje su živi.

Danas, u ranim osamdesetim, Tanabe je zgodan čovek četvrtaste vilice sa srebrnim obrvama. U svojoj sivoj odeždi jinbei sa širokim rukavima, on je otelotvorenje tradicije. Takođe je dovitljiv i prilagodljiv. Postao je filmadžija i proučavao je kompjutersku grafiku tako da je mogao da izradi sajber verziju grada koji je bomba izbrisala. Rezultat je "Poruka iz Hirošime", film sa intervjuima s preživelima nakon bombardovanja 6. avgusta 1945. godine, koje je – uz bačenu atomsku bombu na Nagasaki tri dana kasnije – ubilo čak 200.000 ljudi i Japan primoralo na predaju u Drugom svetskom ratu, te učinilo nepotrebnom savezničku invaziju na Japan koja je mogla da ubije milione.

Tanabe nije mogao da predvidi bolne promene koje su čekale njega i Japan. Njegova kći udala se za Amerikanca i nastanila u Sjedinjenim Državama. Tanabe se dugo borio sa idejom da je ona prigrlila neprijatelja. Dve-tri godine nakon venčanja Tanabe je otkrio pismo koje je njegova kći ostavila u podnožju kamenog Bude u Prefekturi Jamaguči gde je njen deda – Tanabeov otac – umro. U pismu je dedi poručila da joj je žao ako ga je razočarala. Kako su godine prolazile, Tanabe se, poput mnogih iz njegove generacije, pomirio s promenjenim svetom.

Sedamdeset pet godina nakon kraja rata Tanabeova priča je priča o Hirošimi i o samom Japanu: mešavina tradicije i modernosti, odlučnosti da nikada ne zaborave, ali i opredeljenosti da ih ne određuje samo prošlost. Kao i kod Tanabea, lični i javni događaji upregli su dva nekadašnja neprijatelja, Japan i Ameriku, u zajedničku budućnost.

Svakog 6. avgusta grad odaje počast svojim žrtvama atomske bombe, njih više od 135.000, dodajući još imena na spomenik. Svi ostali dani u godini odlučno se usmeravaju prema budućnosti. Danas Hirošima pokazuje gotovo mesijansku predanost u ulozi svetskog šampiona denuklearizacije, ali ujedno je živo središte rekreacije, istraživanja i trgovine.

NAKON ŠTO JE BOMBA PALA, Hirošima je bila puna čudesnih priča o obnovljenim uslugama – vodi, struji, tramvajima – i o nepoznatim junacima izbliza i izdaleka koji su u potonjim godinama pomagali da se grad vrati u život.

Izvor: Profimedia

Izvor: Guillaume Payen/Profimedia

Nanao Kamada odrastao је na selu oko 600 kilometara od Hirošime. Do 1955. godine, kad se upisao na medicinski fakultet u tom gradu, nije mnogo mislio o atomskoj bombi. Ali u Hirošimi je video ljude koji nose kape i duge rukave po žestokoj vrućini da bi sakrili svoje opekotine. On će postati autoritet u lečenju preživelih od atomske bombe i u istraživanju radijacije. 

Hirošima danas ima iste probleme kao i mnogi japanski gradovi – pad nataliteta, starenje populacije, nedovoljne hotelske kapacitete za više od dva miliona posetilaca godišnje, te sve starije zgrade i infrastrukturu. Ali javlja se osećaj hitnosti u pogledu očuvanja sećanja preživelih – hibakuša. Njih je oko 47.000 u Hirošimi, s prosečnom starošću od 82 godine. Grad je odaslao hibakuše širom sveta, lično i preko interneta, da ispričaju svoje priče. Mirovni memorijalni muzej u Hirošimi ima videoteku s više od 1.500 priča preživelih, a oko 400 je dostupno onlajn. Neki preživeli čak su dostupni za video-konferencije. Mnogi kažu da širenje njihovih priča daje više smisla onome što su pretrpeli.

ZA NEKE PREŽIVELE neutemeljeni strahovi drugih japanskih građana postali su veći teret od posledica radijacije.

Izvor: Science Photo Library/Profimedia

Šoso Kavamoto imao је 11 godina kad je pala bomba. Izgubio je roditelje, dve sestre i brata. Njegova preživela sestra umrla je od leukemije sa 17 godina. Premda je ostao siroče, imao je sreće: Rikiso Kavanaka, trgovac soja sosom u Tomou, selu udaljenom oko deset kilometara od Hirošime, uzeo ga je kod sebe. 

Kavanaka je hranio i odevao Kavamotoa. Istovremeno mu je dao neobičnu ponudu: ako se dečak saglasi da 12 godina radi bez plate, Kavanaka će mu dati kuću. Godine su prolazile. Kavamoto je ustajao u dva ujutro i radio do četiri posle podne – bez plate.

Kad je Kavamoto navršio 20 godina, sreo je ženu koja se zvala Motoko. Bila je zgodna i bilo je lako s njom razgovarati. Učila je da šije haljine i kimone. Zaljubili su se.

Kad je Kavamoto navršio 23, Kavanaka je ispunio svoj deo pogodbe: dao je Kavamotou obećanu kuću. Sa sopstvenim domom, Kavamoto se osetio spremnim da od Motokinog oca zatraži odobrenje da se oženi njegovom ćerkom. Međutim, otac je znao da je Kavamoto iz Hirošime. Rekao mu je da bi deca iz tog braka mogla da budu deformisana zbog radijacije (zapravo nikakve zdravstvene posledice nisu nađene kod dece preživelih iz Hirošime). Zabranio je brak.

Kavamoto je bio slomljen. Dva dana kasnije, pošto mu je uskraćeno venčanje – kao što je bio slučaj s mnogim hibakušama – napustio je posao, otišao od kuće za koju se toliko žrtvovao i napustio selo. Nikada više nije video Motoko i nikada više nije sebi dopustio da voli, plašeći se slomljenog srca. Život mu je krenuo nizbrdo. Kaže da se kockao i povezao s gangsterima – jakuzama. Razmišljao je o samoubistvu.

Naposletku je našao posao u jednoj radnji za prodaju testenine. Mogućnosti su mu bile ograničene zbog šestogodišnjeg školovanja i statusa hibakuše, za neke kuge modernog vremena. Sa 70 godina vratio se u Hirošimu i onde je napokon pronašao neki mir. Sada mu je 86 i izgleda kao dedica sa slamnatim šeširom i pamučnim prslukom, koji poseže u torbu i izvlači origami aviončiće i ždralove. Daje ih deci koja posećuju Mirovni memorijalni muzej u Hirošimi. Povuci rep, kaže smešeći se, i gledaj kako krila mašu. Na krilima aviončića otisnute su reči: "Nada za mir."

NE MOŽE SE PONIŠTITI diskriminacija koju su trpeli Kavamoto i drugi preživeli. Na Istraživačkom institutu za radiološku biologiju i medicinu Univerziteta u Hirošimi upravnik Satoši Taširo odlučan je u nastojanju da se ubuduće izbegne diskriminacija. Cilj Instituta je da poboljša komunikaciju između medija i naučnika, tako da javnost ne bude pod uticajem neopravdanog straha. Ono što se dogodilo hibakušama, kaže, dogodilo se i onima koji su živeli pored černobiljske nuklearne elektrane i japanskog oštećenog reaktora u Fukušimi.

Dom za stare Funairi Mutsumien udomljuje oko stotinu preživelih nakon bombe. Najmlađi, koji sada ima 74 godine, bio je u materici u vreme eksplozije. Najstarija je Curue Amenomori, koja ima 103 godine. Kad je bomba bačena, bila je udaljena kilometar i po od središta eksplozije i davala je lek roditeljima vezanim za postelju. Zadobila je opekotine na licu, ruci i nozi. Danas je vesela i ponosna što može da ide uz stepenice doma. Miljenica je osoblja.

Brigu o tim preživelim vodi Odeljenje za pomoć preživelima od atomske bombe, kojе ima 32 člana osoblja, a vodi ih Takeši Jahata, sin hibakuše. Njegov deda uklanjao je tela žrtava posle bombardovanja. Sada Jahatino odeljenje pomaže preživelima – u zdravstvenoj nezi, sa socijalnim službama, savetovanjem, troškovima doma i pogreba.

Čak i sada može da bude problematično pričati priču o Hirošimi. Trebalo je 16 godina da se dovrši nova izložba u Mirovnom memorijalnom muzeju, delom zbog prepirki u odboru za izložbu, kaže Šuiči Kato, zamenik direktora muzeja. Neki članovi želeli su potpuno realistične slike o užasima nuklearnog rata; drugi su zagovarali suzdržaniji pristup, plašeći se da ne traumatizuju posetioce. (Tokom nedavne posete video sam da se dvoje ljudi srušilo.)

Jedna rasprava je okončana, ona o tome koja bi fotografija trebalo da dočeka posetioce muzeja. To je odlučeno nakon što je Tecunobu Fudži, sin jedne preživele, na internetu video fotografiju devojčice sa zamotanom rukom, krvavog i oteklog lica. Mislio je da je to njegova majka Jukiko Fudži. Muzej je potvrdio da je to ona, u uzrastu od deset godina. Odbor je jednoglasno izabrao tu fotografiju za ulaz na izložbu. Na izlazu je njena slika u dobu od 20 godina. (Umrla je s 42.) To su legendarne slike koje je nemoguće zaboraviti.

Izvor: Profimedia

ZA MNOGE koji su preživeli eksploziju, krivica što su preživeli i psihološki ožiljci su potrajali. Emiko Okada (82) oko vrata nosi medaljon sa ždralom koji simbolizuje nadu i mir. Bilo joj je osam godina kad je bomba pala. Tog jutra njena 12-godišnja sestra Miјeko Nakasako rekla da ide napolje. Uputila se prema mestu unutar jednog kilometra od središta eksplozije. Pitao sam Okadu da li joj je sestra poginula u udaru. 

"Moja starija sestra je nestala", kaže.

"Nestala?", ponavljam, pitajući se šta to znači nakon 75 godina.

"Još se nije vratila kući." Nešto je jezivo u reči "još", kao da Okada očekuje da se Nakasako odjednom pojavi na vratima. Nedostatak zaključka muči Okadu.

Okada nije ostala siroče, ali kao da jeste. Njeni roditelji su očajnički tražili stariju ćerku, napustivši Okadu koja se našla na ulici, spavala u skloništu, jela ono što je našla ili ukrala. Tek kasnije ju je baka uzela kod sebe.

"Moji roditelji su poludeli nakon gubitka kćeri", pripoveda Okada. Kad je njena majka kremirana, dodaje, komadići stakla koji su leteli poput projektila tog avgustovskog dana pojavili su se među pepelom i komadićima kostiju.

Za Okadu i druge, užasi se ponavljaju svakog dana. Okada mrzi večernji sjaj, "poput zalazaka kad je nebo narandžasto ili kad je nebo stvarno crveno jer me to podseća na 6. avgust".

U Hirošimi se mladi nose s prošlošću grada na svoj način. Kanade Nakahara (18) učila je o bombardovanju u školi i u martu 2019. godine otišla u Perl Harbor na školski izlet. Čvrsto je odlučila da radi za mir.

Drugi ne mogu da se povežu s tim dalekim razdobljem. Pored Japanske banke, koja je preživela udar, ali je tu stradalo 42 ljudi, našao sam 17-godišnjeg Kentu, strastvenog igrača kompjuterskih igrica. On taj dan vidi kao "davnu prošlost" i nije siguran koje je godine bačena bomba. Misli da je 1964. godine.

S druge strane, Haruna Kikuno (18), pretrne na zvuk aviona koji prolazi – što je posledica, kaže, čitanja knjiga o bombi u detinjstvu.

NA LETU od Hirošime do Tokija predstavio sam se porodici Hijama. Njihova je priča takođe o Hirošimi i neverovatna je. Otac, 44-godišnji Akihiro Hijama Aki odrastao je u Hirošimi, u porodici istaknutih političara. Njegov deda Sodeširou Hijama počašćen je kipom za svoj doprinos obnovi Hirošime.

Izvor: Profimedia

Hijamina baka po majci, Keiko Očijaј, ispričala mu je da je njena prijateljica planirala da otputuje onog dana kad je Hirošima bombardovana, ali se razbolela. Da karta za voz ne bi propala, dala ju je Očijајevoj. Ubrzo nakon polaska voza Očijajeva je pogledala kroz prozor i videla oblak u obliku pečurke. Njena prijateljica nije preživela. 

Danas Očijajeva ima 91 godinu. Udala se i dobila ćerku, potom i unuke. Unuk Hijama sada živi u Sjedinjenim Državama – u Norfolku u Virdžiniji. Onde je 2005. upoznao Liju Šimer. Venčali su se i imaju dvoje dece: sin Kaj ima sedam, a ćerka Emi, koja grli svog plišanog jednoroga, pet godina.

Tokom rata Lijin deda Sterling Artur Šimer pomagao je u projektovanju motora za bombardere B-29. Upravo su bombarderi B-29 ispustili desetine hiljada tona eksploziva na Japan, kao i zapaljive bombe i, na kraju, atomsku bombu koja je uništila Hirošimu.

Između letova Hijama, Šimer i ja razgovaramo o tim ratnim godinama. Kaj sluša, nastojeći da sve to razume. "Mama", pita, "kakva je to pečurka?" Zapalo je Šimeru da mu odgovori. "Kad je bomba pala, prašina i krhotine su se podigle u nebo", kaže mu. "To je bilo nešto zaista tužno. Mnogo je ljudi poginulo."

"To su nežne, nevine uši", kaže kasnije. "Drago mi je da baš ja mogu da mu objasnim nešto od toga." Ali Kaj ima još jedno pitanje: "Jesu li Amerika i Japan još uvek neprijatelji?"

"Ne", odgovara njegova majka, "prijatelji su." I s time se porodica uputila prema svom izlazu i dugom letu kući.

Autor Ted Gap je bivši reporter Vašington posta i časopisa Tajm. O oporavku Hirošime prvi je put pisao u avgustovskom broju National Geographica iz 1995. godine.

Priča KAD JE BOMBA PALA objavljena je u štampanom izdanju National Geographic Srbija, u avgustu 2020. godine.