Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Život Konstantina Velikog: Uspostavljanje tetrarhije i Dioklecijanovi progoni hrišćana

Konstantin l Veliki, 13. juna 313. godine proglasio je u Nikomediji Milanski edikt, uredbu kojom je u Rimsko carstvo uvedena verska ravnopravnost i onemogućen progon hrišćana. Tim povodom, očekuje vas mini serijal o životu jedne ...

  Izvor: Justinijan i Konstantin Veliki prinose modele crkve Bogorodici, mozaik iz Aja Sofije; Foto: Profime

Sledile su dve godine nečuvenog krvoprolića i nasilja. Kao odgovor na otpor koji su hrišćani pružali, Dioklecijan je u leto 303. godine izdao drugi, stroži edikt kojim je bilo naređeno da se svi hrišćanski sveštenici zatvore. Pošto su se tamnice uskoro napunile, vrlo brzo je sledio i treći edikt kojim je obećana amnistija za sve hrišćanske sveštenike koji budu javno prineli žrtvu paganskim bogovima. Evsevije i Laktancije izveštavaju da su sveštenici bili podvrgivani surovom mučenju koje se često završavalo smrću. U januaru 304. godine Dioklecijan je planirao put iz Ravene u Nikomediju nakon što je u Raveni proslavio svoj novi konzulat 1. januara. Pre toga je bio u Rimu gde je proslavio dvadeset godina vladavine avgusta (vicennalia) i deset godina vladavine cezara (decennalia) i gde se sastao sa Maksimijanom. Tokom puta, Galerije ga je ubedio da izda poslednji, četvrti edikt protiv hrišćana kojim je naredio da svi carski podanici moraju da prinesu žrtve paganskim bogovima na javnim oltarima pod pretnjom smrti ukoliko to odbiju. Laktancije i Evsevije izveštavaju da su hrišćani bili masovno mučeni i ubijani ne bi li pristali da se povinuju naređenju i da prinesu žrtve rimskim bogovima, i da su javno bile spaljivane čak čitave grupe hrišćana koji su odbili da se pokore naredbi iz edikta.

Povezane vesti

U zapadnom delu carstva, edikt je bio primenjivan u znatno blažem obliku. Iako su u Maksimijanovom delu carstva bili zabeleženi hrišćanski mučenici u Africi i Numidiji, Konstancije je primenjivao edikt samo delimično — ograničio se na rušenje crkava, ali je zabranio mučenje i pogubljenje hrišćana. Laktancije hvali ovaj Konstancijev stav i kaže da iako je Konstancije uništio nekoliko crkava, sačuvao je pravi hram Božji koji je telo čovekovo. Svi izvori navode da je on bio najblaži i da je imao najliberalnije poglede na versko pitanje od sva četiri cara. Smatrao je da sve dok hrišćani služe verno državu i mole se svom bogu za nju i njeno dobro, nema razloga za da se progone. 

Dioklecijan je, međutim, tokom putovanja ozbiljno oboleo i mogao je da putuje uglavnom samo u nosiljci. U Nikomediju je stigao 28. avgusta već veoma bolestan. Svečano je otvorio igre 20. novembra, da bi mu se nakon toga zdravstveno stanje naglo pogoršalo te se bolesni car potpuno povukao u svoje odaje, što je dalo prostora za glasine da je umro. Laktancije je video u ovoj bolesti božju kaznu za progon hrišćana. S druge strane, organizovanost crkve, brojnost hrišćana na Dioklecijanovom dvoru, kao i nezainteresovanost paganske većine za antihrišćanske mere, donela nespokojstvo Dioklecijanu i Galeriju, te su progoni naglo počeli da jenjavaju.

Borba protiv hrišćanske crkve samo je privremeno zaokupila Dioklecijana, pošto je pitanje nasleđivanja prestola postalo goruće nakon njegove bolesti. Od avgusta do decembra 304. o njemu se nije znalo ništa, kada su se pojavile prve glasine da je car ipak živ, međutim, sve do marta 305. godine ništa se nije znalo sa sigurnošću. U martu je u Nikomediju stigao i Galerije sa novim planovima: hteo je da obnovi tetrarhiju — Dioklecijan i Maksimijan je trebalo da se povuku, Galerije i Konstancije bi trebalo da zauzmu mesta avgusta, a takođe bi trebalo proglasiti i nove cezare. Galerije je, naravno, imao u planu da na cezarska mesta postavi svoje štićenike, jer bi tako onda faktički vladao sa tri četvrtine carstva, a osim toga, lakše bi uspeo da ukloni Konstancija i zameni ga nekim ko bi mu bio lojalniji čime bi postigao svoj san: da vlada drugom tetrarhijom na isti način kao Dioklecijan prvom.

Po Laktancijevom spisu "O smrti progonitelja", ambiciozni Galerije je uspeo da nametne svoja personalna rešenja oronulom i nevoljnom avgustu. Nasuprot očekivanjima, Dioklecijan je, umesto prisutnog Konstantina, za novog cezara proglasio Galerijevog sestrića Maksimina Daju ogrnuvši ga svojim purpurnim plaštom. Prema Dioklecijanovom naređenju, i avgust Maksimijan je istovremeno obavio isti obred povlačenja sa prestola u svojoj rezidenciji u Mediolanu (današnjem Milanu) gde je za novog cezara proglasio ilirskog zapovednika Flavija Valerija Severa, takođe Galerijevog štićenika.

Povezane vesti

Konstancijev sin Konstantin i Maksimijanov sin Maksencije bili su javno i više nego jasno preskočeni u ovoj novoj podeli vlasti, a za to je bio zaslužan isključivo Galerije. Smatrao je da je Maksencije razmažen i nesposoban, a Konstantin, iako vredan kandidat, previše nezavisnog duha i kao takav potencijalno opasan. 

Takođe je bila napravljena nova podela carstva: Konstancije je dobio Hispaniju koju je pripojio Britaniji i Galiji kojima je već od ranije vladao kao cezar, dok je Galerije svojim posedima dodao Malu Aziju. Sever je dobio Italiju i Afriku, dok je Maksimin II Daja dobio Orijent. Maksencije je ostao u Rimu, dok se Konstantin, nešto kasnije, pridružio svom ocu u Britaniji.

Izgleda da je ovakvim ishodom događaja Konstantinov položaj na Galerijevom dvoru postao opasan. Jedan od razloga bio je i taj što je Konstantin pred kraj Velikog progona jasno i glasno izražavao svoje neslaganje sa verskom politikom koju je nametao Galerije. Više izvora navodi kako je Galerije držao Konstantina kao taoca i kako ga je namerno omalovažavao i ponižavao, i kako je u više navrata na suptilan način izlagao Konstantina nepotrebnim opasnostima. 

U sledećem delu čeka vas priča o Konstantinovom preuzimanju vlasti i istorijskim prilikama neposredno pre proglašenja Milanskog edikta.

Povezane vesti

Pogledajte i:

Povezane vesti

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Priroda

Nauka