Poduhvati koji nisu stigli do Svete zemlje: Dečji krstaški rat iz 1212. godine (drugi deo)

Deca-krstaši krenuli su prema Svetoj zemlji 1212. godine. Dve grupe mladih evropskih hrišćana uprle su pogled u Jerusalim, ali nisu uspela da dosegnu Sveti grad. Istoričari i dalje traže delove kako bi sklopili celu priču.

Pošto je Kloa u biskupiji Šartr, Stefan je možda bio u tom gradu kada ga je papa Inoćentije III posetio. Stefan je počeo da privlači sledbenike za svoj samoproglašeni Krstaški rat. Hronika iz Laona prepričava da su Stefan i velika vojska krenuli u Pariz da traže prijem kod francuskog suverena, Filipa II. Kralj je živeo u benediktinskoj opatiji Sen Deni, severno od grada.

Dolazak dečaka pastira i njegovih sledbenika u Pariz poklopio se sa godišnjim sajmom u Lenditu, kojem su prisustvovali trgovci iz cele Evrope. U to doba godine, veliki broj hodočasnika se slivao u Pariz, u opatoju Sen Deni. Među njima je bio i Stiven: "Zajedno sa pastirima sličnog uzrasta, skoro 30.000 ljudi pristiglo je iz raznih delova Francuske."

Laonski hroničar zapisao je da se "sveti dečak Stefan" pojavio kao njihov "gospodar i vođa". Prema drugom izvoru, hronici iz Barnvela iz 13. veka, napisanoj u Engleskoj, deca su imala ciljeve više od od svetog rata sa muslimanima u Španiji ili katarima: "Rekli su da treba da odu [u Svetu zemlju] i da povrate istiniti krst". Ta želja je podstaknuta događajem koji se dogodio dve decenije ranije, 1187. godine, kada su krstaši izgubili relikviju Svetog krsta u bici kod Hatina. Kasnije te godine, vojska sultana Saladina zauzela je Jerusalim. 

Filip II nije pružio podršku Stefanu i njegovim sledbenicima. Međutim, laonski hroničar beleži da je kralj pokret shvatio dovoljno ozbiljno i da se savetovao sa učenom grupom klerika. Njegove akcije sugerišu da se kralj plašio mogućnosti da će prisustvo velikog broja siromašnih, mladih ljudi dovesti do građanskih nemira.  

Laonski pisar napisao je da je kralj, po savetu klera, naredio Stivenovim sledbenicima da se vrate svojim kućama. Stivenov krstaški rat završio se jednako brzo kao i što je i počeo. Laonska hronika napisana je vrlo brzo nakon prepričanih događaja, pa mnogi istoričari smatraju iznete podatke verodostojnim.  

Istovremeno sa Stefanovim krstaškim pohodom, u Nemačkoj je formiran još jedan, pod vođstvom drugog harizmatičnog mladića, Nikolasa iz Kelna. Još uvek postoji nejasnoća povodom toga da li je Stefanov krstaški rat uticao na Nikolasa ili su oba pokreta nastala spontano.

Jasno je, međutim, da je Nikolas, poput Stefana, verovao da je dobio naređenje od boga da otputuje u Jerusalim radi osvajanja Svete zemlje. Njegovih sledbenika je navodno bilo na hiljade: i muškaraca i žena, kao i mladih. Oni su se okupili u Kelnu nakon Uskrsa 1212. godine i neki izvori beleže da su Nikolas i njegovi sledbenici nosili "tau" krstove (u obliku slova T), kasnije povezane sa franjevačkim monaškim redom.

Udaljenost Jerusalima od Kelna nije odvratila Nikolasa. Tvrdio je da će se, kad dođe do obale Sredozemnog mora, ono za njega otvoriti kao i Crveno more za Mojsija. Pisani izvori koji opisuju napredak Nikolasovih puera kazuju da je 25. jula 1212. godine njihovo prisustvo registrovano u Špajeru na jugoistoku Nemačke. Od Špajera, pueri su krenuli prema jugu i prešli Alpe.

Oslabljeni glađu i umorom, oni koji se nisu vratili kući ili umrli tokom puta, stigli su do Pjaćence u severnoj Italiji, 20. avgusta 2012. godine. Odatle je nekoliko hiljada puera otputovalo do Đenove.

Uprkos molitvama, more se nije razdvojilo i "vojska" se razišla. Tako je završeno i Nikolasovo vođstvo, a njegova konačna sudbina ostala je nepoznata. Naknadne priče kažu da su neki brodom pošli do Marseja, dok su drugi završili u Rimu. Oni koji su ostali u Đenovi verovatno su posao našli kao jeftina radna snaga. U nekoliko meseci, Nikolasov krstaški rat doživeo je neuspeh; započet sa strašću i verom, završen je iscrpljenjem i razočaranjem.

Uprkos tome što nije stigao do Svete zemlje, Dečiji krstaški rat je ostavio neizbrisiv trag u kulturi iz 13. veka. Zapisalo ga je više od 50 hronika; neki su napisali nekoliko kratkih tekstova, dok su drugi posvetili stranice i stranice ovim događajima. S obzirom na to da papa nije blagoslovio krstaški rat, neverovatno je da su i Stefanov i Nikolasov pokret privlačili pažnju koja je trajala decenijama. Jedan izveštaj iz avgustinskog manastira u Alzasu, napisan 1230. godine, opisuje Nikolasov poduhvat kao "uzaludnu ekspediciju, koja se dogodila kada su pueri i bezumne osobe ugrabile znak krsta, bez ikakvog razuma, motivisane više radoznalošću nego brigom za spasenje."

Bilo da su pueri deca, ili seljaci, ili oboje, neprijateljstvo nekih hronika prema njima odražava strah da bi pobožnost, koju su mladi ili siromašni nosili, dovela do sloma vlasti. 

Uprkos takvim strahovima od nemira proizašlih iz narodnih krstaških ratova, kasnije hronike takođe i slave Dečiji krstaški rat. Priča o tome da su mnogi stradali u brodolomu na ostrvu San Pijetro kod Sardinije kasnije je navela papu Grgura IX da podigne crkvu posvećenu postradalima. Uprkos problematičnoj prirodi Dečjeg krstaškog rata, crkva je održavala žar puerija kao primer koji treba slediti.

Kada je započeto regrutovanje 1213. godine za novi krstaški rat - peti, koji je krenuo u Svetu zemlju 1217. godine - ljudi su pozivani da slede primer dece iz 1212. godine nudeći život za Hrista. Istoričari verovatno nikada neće biti u stanju da odvoje istinu od glasina i činjenica od fikcije, ali Dečji krstaški rat pruža dragoceni uvid u odnos između popularnih pokreta i crkve.