Priča o caru-monstrumu koji možda i nije bio monstrum: Novo viđenje Nerona

Ubio je sve svoje žene, a verovatno i spostvenu majku. Možda je bio odgovoran za spaljivanje Rima, ali sigurno nije svirao dok je taj grad goreo. A sada neki naučnici tvrde da on i nije bio toliko loš.

"Mi danas osuđujemo njegovo ponašanje", kaže Marisa Ranijeri Paneta, novinarka specijalizovana za arheologiju. "Ali pogledajte velikog hrišćanskog cara Konstantina. Ubio je svog prvog sina, svoju drugu ženu i svog tasta. Ne možemo jednog proglasiti svecem, a drugog đavolom. Pogledajte Avgusta koji je pomoću svojih crnih listi uništio celu vladajuću klasu. Rimom su tekle reke krvi, ali Avgust je sve što je radio umeo da proprati delotvornom propagandom. Razumeo je značaj javnosti. Onda kažu: Avgust je bio veliki. Ne želim da kažem da je sam Neron bio veliki car, već da je bio bolji nego što se smatra i da nije bio gori od onih koji su vladali pre i posle njega."

Marisa Ranijeri Paneta među onim je energičnim glasovima kojih je sve više i koji su podstakli preispitivanje našeg viđenja Nerona. Ali nisu saglasni svi sa tim. "Ova rehabilitacija – ovaj proces koji vodi mala grupa istoričara, pokušavajući da aristokrate prikaže kao džentlmene – meni izgleda prilično glupavo", kaže čuveni rimski arheolog Andrea Karandini. "Na primer, ima ozbiljnih naučnika koji sada tvrde da Neron nije kriv za požar. Ali kako je bez požara mogao da sagradi Zlatnu kuću? Objasnite mi to. Bez obzira na to da li je ili nije podmetnuo požar, on je svakako profitirao iz njega. "Vredi razmotriti Karandinijevu logiku – Neron je imao koristi od požara, dakle on je izazvao požar – jer strašni plamen koji je oštetio ili uništio 10 od 14 područja Rima predstavljasamo središte mita o Neronu. "Čak i Tacit, koji je ozbiljno optuživao Nerona, piše da niko ne zna da li je Rim izgoreo usled namerno podmetnutog ili slučajnog požara", protivi se Ranijeri Paneta.

"Rim je u Neronovo vreme imao veoma uske ulice" i bio je pun visokih zgrada sa drvenim višim spratovima. "Vatra je bila neophodna za osvetljenje, kuvanje i grejanje. Zato su skoro svi carevi tokom svoje vladavine imali posla sa velikim požarima." Osim toga, Neron uopšte nije bio u Rimu kada je izbio veliki požar, već je bio u svom rodnom mestu Antiumu, današnjem Anciju. Tokom požara on se u nekom trenutku žurno vratio u Rim, a iako je navodno uživao svirajući instrument poznat kao kitara, prvi dokument koji tvrdi da je to radio dok je plamen proždirao Rim napisao je Dion Kasije, vek i po nakon samog događaja. Tacit, koji je živeo u Neronovo vreme, napisao je da je car naredio da se zbrinu oni koji su ostali bez domova, ponudio je novčane stimulacije onima koji su mogli brzo da obnove grad i uspostavio je i primenjivao protivpožarne propise...

... Zatočio je, osudio i razapeo u to vreme omražene hrišćane. I dočepao se ugljenisanih ostataka Večnog grada kao buduće lokacije za svoju Zlatnu kuću. "Sam je prišio sebi etiketu čudovišta", priznaje Ranijeri Paneta. "Bio je laka meta."

Izvor: Tara Van Der Linden Photo / Shutterstock.com

"IMA LI ŠTA GORE OD NERONA?", napisao je pesnik Marcijal, imperatorov savremenik, ali potom dolazi sledeći njegov stih: "Ima li šta bolje od Neronovih kupatila?" Tokom sprovođenja studije uticaja na životnu sredinu nove linije metroa koja bi išla kroz srce grada Fedora Filipi, rimski arheolog pri italijanskom Ministarstvu kulture, 2007. godine vršila je iskopavanja tačno ispod prometne ulice Korzo Vitorio Emanuele II, kada je otkrila osnovicu jednog stuba. Kopajući dalje, ispod zgrade iz Musolinijevog doba duž Pjace Navona, Filipijeva je naišla na portik (ulazni trem) i na ivicu bazena u njegovoj blizini. Bilo je potrebno više od godinu dana stratigrafskih analiza i pažljivog proučavanja istorijskih tekstova dok konačno nije zaključila da je otkrila ogromni javni gimnazijum koji je sagradio Neron, nekoliko godina pre velikog požara 64. godine. Planovi za stanicu metroa na ovoj lokaciji odmah su napušteni, ali i iskopavanja. Van akademskih krugova ovo važno otkriće Filipijeve nije privuklo mnogo pažnje.

"Ovaj gimnazijum je bio deo velike promene koju je Neron izvršio u Rimu", kaže Filipijeva. "Uveo je koncept grčke kulture – i sa njim ovu ideju fizičkog i intelektualnog obrazovanja mladih, koja se ubrzo prošila kroz čitavo Rimsko carstvo. Pre su takva kupatila bila rezervisana samo za aristokratiju. Ovo je promenilo društvene odnose jer su tu svi bili jednaki, od senatora do konjušara."

Neron je delovao kao bomba bačena u već neuređen društveni poredak. Upkros tome što je, i sa majčine i sa očeve strane, sa Avgustom bio u krvnoj vezi, on uopšte nije ličio na Rimljanina: plavokos, plavih očiju i pegavog lica, nadaren pre za umetnost nego za ratovanje. Njegova lukava i ambiciozna majka Agripina bila je optužena za kovanje zavere da se ubije njen brat Kaligula, a kasnije je verovatno ubila svog trećeg muža Klaudija otrovnim pečurkama. Pošto je već uredila da stoički filozof Seneka podučava njenog mladog sina, Agripina je Nerona proglasila dostojnim naslednikom trona koji je on i preuzeo uoči svog 17. rođendana, 54. godine n. e. Svako koga zanimaju namere ove majke odgovor može pronaći na kovanicama iz tog doba, na kojima je lice caratinejdžera prikazano u istoj veličini kao i Agripinino.

Rane godine Neronove vladavine bile su zlatne. Ukinuo je Klaudijeva tajna suđenja, izdavao je pomilovanja, a kada su mu tražili da potpiše nalog za izvršenje jedne smrtne presude, jadikovao je: "Kako bih voleo da nikada nisam naučio da pišem!" Održavao je radne večere sa pesnicima – koje su možda bila teorijske, kako bi mogao da krade njihove stihove – i rigorozno je vežbao sviranje lire i pevanje, mada nije imao baš najbolji glas. "Iznad svega bio je opsednut željom za popularnošću", napisao je njegov biograf Svetonije. Ali Edvard Čamplin, profesor klasičnog doba sa Univerziteta Prinston, sagledava kompleksnije Neronovu ličnost. U svojoj revizionističkoj knjizi "Neron" Čamplin svog protagonistu opisuje kao "jednog neumornog umetnika i izvođača kome se takođe zadesilo da bude i car Rima", te kao "čoveka sa smislom za odnose sa javnošću ispred svog vremena, sa pronicljivim okom za ono štoljudi žele, često i pre nego što toga sami postanu svesni". Neron je, na primer, ustanovio "Neroniju" – pesnička, muzička i sportska nadmetanja u olimpijskom stilu. Ali ono što je godilo masama nije uvek godilo rimskoj eliti. Kada je Neron počeo da insistira na tome da se senatori takmiče sa običnim ljudima u drugim javnim igrama, njegovo zlatno doba je počelo da puca pod tenzijama.

"To je bilo nešto novo, nešto nalik ovome što mladi ljudi danas čine sa društvenim mrežama, gde sve što je lično odjednom postaje javno", kaže arheolog Hajnc Jirgen Beste. "Neron je, poput Vorhola i Lihtenštajna, bio umetnik koji je otelovljavao te promene. Poput njegovih kupatila – i ono što je Marcijal rekao o njima – ovo je još jedan Neronov ekstrem. On je stvorio nešto dotad neviđeno: svetlošću obasjano javno sastajalište koje nije bilo namenjeno samo održavanju higijene; to je bilo mesto gde su se nalazile statue, slike i knjige, gde ste mogli da boravite i slušate kako neko naglas čita poeziju. To je podrazumevalo jednu sasvim novu društvenu situaciju."

Uz ovaj Neronov gimnazijum, javni radovi mladog cara obuhvatali su i jedan amfiteatar, tržnicu mesa i planirani kanal koji je trebalo da poveže Napulj sa rimskom lukom u Ostiji, zaobilazeći tako nepredvidive morske struje i osiguravajući bezbedan prolaz za snabdevanje grada hranom. Takvi poduhvati iziskuju novac, koji su rimski carevi obično obezbeđivali tako što su pljačkali druge zemlje. Ali Neronova mirovnjačka vladavina je isključila ovu opciju. (I zaista, on je Grčku oslobodio plaćanja poreza Rimskom carstvu, obznanjujući da grčki doprinosi kulturi izuzimaju ovu zemlju od te obaveze.)