Priča o caru-monstrumu koji možda i nije bio monstrum: Novo viđenje Nerona

Ubio je sve svoje žene, a verovatno i spostvenu majku. Možda je bio odgovoran za spaljivanje Rima, ali sigurno nije svirao dok je taj grad goreo. A sada neki naučnici tvrde da on i nije bio toliko loš.

Oko 1480. godine jedna grupa ljudi započela je iskopavanje na brdu Opio i pronašla ono za šta su mislili da su Vespazijanova kupatila. Jedan od njih je propao kroz urušenu zemlju i završio na gomili krša, piljeći u tavanicu još uvek prekrivenu raskošnim freskama. Vest se proširila Italijom. Veliki renesansni umetnici – Rafaelo, Pinturikio, Đovani iz Udina – spuštali su se kroz ovu rupu da bi proučavali ponavljajuće ukrasne motive koji će na kraju biti nazvani groteske, pošto su uslovi u Domusu podsećali na pećinske (ital. grotta – "pećina"), i čije su replike kasnije slikali u raznim palatama i u Vatikanu.

Nova iskopavanja su donela nova neverovatna otkrića: dugački hodnici sa kolonadama, sa kojih se nekada pružao pogled na prostrani park, i veštačko jezero; tragovi zlata i krhotine mermera koji su nekad prekrivali zidove i zasvođene tavanice, a koji su vađeni u Egiptu i na Bliskom istoku; i neverovatna oktogonalna prostorija sa kupolastim krovom izgrađena čitavih šest decenija pre završetka veličanstvenog Hadrijanovog Panteona.

Domus Aurea je, nakon delimičnog urušavanja krova 2010. godine, do daljeg zatvorena za javnost. Njeno osoblje svakodnevno dolazi da konzervira freske i krpi pukotine, a ti njeni radnici nalik na pripadnike nekakvog kulta nevidljivi su za šetače iz parka koji se nalazi osam metara iznad. Rimski arhitekta Lučano Marketi je do nedavnog penzionisanja nadgledao aktivnosti u Zlatnoj kući. Jednog jutra Marketi je stajao u prohladnoj podzemnoj tami oktogonalne prostorije u istočnom kraju kompleksa palate.

Držeći baterijsku lampu, gledao je u zasvođenu osmostranu tavanicu, čiji su ćoškovi udaljeni po 15 metara, spolja poduprtu lukovima susednih prostorija, koja tako bez vidljive potpore izgleda kao da lebdi, kao leteći tanjir.

"Veoma sam impresioniran", kaže on tiho, pokazujući na samostojeće lukove nad prolazima. "Ovo je arhitektontska sofisticiranost kakva nije viđena nikada pre. Panteon je, naravno, čudesan. Ali njegova kupola stoji na cilindru, koji su gradili ciglu po ciglu. Ova kupola se drži pomoću struktura koje ne vidite."

Uzdišući, athitekta mrmlja latinsku izreku: "Damnatio memoriae." Prokleti sećanje – kako sudbinu palate, tako i dostignuća njenog vlasnika. Odmah pored ovog krila Zlatne kuće, malo na jugozapad, neposredno preko puta jednog večito bučnog rimskog bulevara i tačno iznad mesta na kojem se nalazilo Neronovo veštačko jezero, nalazi se Koloseum. Ovaj najpoznatiji amfiteatar na svetu, koji je Vespazijan sagradio u godinama nakon Neronovog samoubistva, očigledno je nazvan po više od 30 metara visokoj bronzanoj statui – Colossus Neronis – koja je Nerona prikazivala kao boga sunca i koja je nekada dominirala dolinom.

Danas Koloseum prima više od 10.000 posetilaca dnevno. Proizvođač cipela Dijego dela Vale, vešt u privlačenju publiciteta, donirao je 34 miliona dolara za njegovo renoviranje. Od prodaje karataza Koloseum jedan mali deo ide za finansiranje tekuće restauracije vlažne i zatvorene palate sa druge strane ulice.

Malo na zapad od Koloseuma, na brdu Palatin, protežu se raskošne carske ruševine. U aprilu 2011. godine Specijalno nadzorno odeljenje za arheološku baštinu Rima otvorilo je izložbu na Palatinu i obližnjim lokacijama posvećenu Neronovom životu i delu. Na izložbi su po prvi put predstavljena brojna arhitektonska i kulturna dostignuća ovog vladara-monstruma, a predstavljena je i prostorija nedavno iskopana na samom tlu Palatina, za koju mnogi veruju da je Neronova čuvena coenatio rotunda, rotirajuća trpezarija sa panoramskim pogledom na niz brda Albani.

Priređivači izložbe su znali da će svaka izložba vezana za zloglasnog Nerona privući posetioce, ali nisu mogli da predvide da će posećenost biti veća nego na bilo kojoj drugoj izložbi koju je ovo odeljenje priredilo počev od one prve, održane pre jedne decenije.

Izvor: Shutterstock

"Pa, on definitivno puni blagajne", primećuje Roberto Đervaso, ćelavi sedamdesetsedmogodišnjak oštrog pogleda, autor biografskog romana "Neron" iz 1978. godine. "Snimljeno je mnogo filmova o Neronu, ali u svakom je predstavljen karikaturalno. Nema potrebe da se to radi – on sâm je ionako u neku ruku bio karikatura. Tako slikovita izopačenost privlači biografe. Nikada ne bih mogao da napišem biografiju Svetog Franje! I svakako bih pre išao na večeru sa Neronom nego sa Hadrijanom."

Večeras je Đervasu zapalo da mu ja pravim društvo za večerom. Samo stotinak metara od usnule Zlatne kuće sedimo u bašti Osteria da Nerone, jednom od nekoliko zdanja u Rimu koje nosi ime ovoga cara. "Ovaj restoran je uvek pun", kaže Đervaso, insistirajući na tome da tu "ima nešto". "On jeste bio monstrum. Ali ne samo to. Ni oni koji su vladali pre i posle njega nisu bili ništa bolji. Pravim monstrumima, poputHitlera i Staljina, nedostajala je (Neronova) mašta. Čaki danas on bi bio avangardan, čovek ispred svog vremena."

"Knjigu sam napisao pre 35 godina upravo jer sam želeo da ga rehabilitujem. Možda biste vi mogli da učinite nešto više."

Da, ali nije lako "rehabilitovati" čoveka koji je, prema istorijskim izvorima, naredio pogubljenje svoje prve žene Oktavije; nasmrt pretukao svoju drugu ženu Popeju dok je bila trudna; naredio ubistvo sopstvene majke Agripine Mlađe (verovatno nakon što je spavao sa njom); možda ubio i svog polubrata Britanika; naložio svom učitelju Seneki da počini samoubistvo (koje je ovaj svečano i izvršio); kastrirao, a potom i oženio jednog tinejdžera; naredio podmetanje velikog požara u Rimu 64. godine n. e. i potom svalio krivicu na grupu hrišćana (uključujući Svetog Petra i Svetog Pavla), koji su bili uhvaćeni, potom obezglavljeni ili razapeti i na kraju zapaljeni kako bi osvetlili jednu carevu proslavu.

Čini se da je slučaj protiv Nerona kao oličenja zla nesporan. Pa ipak...