Divlji zapad: Indijanska štafeta, samoubilačka trka ... nasleđe naroda konja

Vičan štafetni jahač kadar je da brzo zaustavi konja, sklizne s njega, otrči do sledećeg i naskoči na njega, zgrabi uzde i odgalopira.

Izvor: Erika Larsen

Indijanska štafeta je timsko takmičenje u kojem se svaki tim sastoji od jednog jahača, tri konja i tri hrabra kompanjona koji obuzdavaju, drže i kontrolišu druga dva konja dok jahač skače s jednog na drugog i na svakom od njih prelazi krug. Nijedan od konja nije osedlan. Uz najmanje pet timova u svakoj rundi, koji se trude da uspešno izvrše prebacivanje jahača na neosedlane konje, da zaustave konje u punom galopu i da nateraju druge u galop, a sve to unutar uske staze, indijanska štafeta se ponekad odvija u pravoj zbrci. Ali kad nema zbrke, ona je dostojanstvena.

Vičan štafetni jahač kadar je da brzo zaustavi konja, sklizne s njega, otrči do sledećeg i naskoči na njega, zgrabi uzde i odgalopira. Tim koji glatko obavi tri ovakva prebacivanja može da dobije trku za deset dužina, bez obzira na to čiji su konji najbrži. Ali to čini idealnu trku. U prvoj rundi koju gledam na vašaru Vrana, dva poslednja jahača u grupi se sudaraju i padaju, jedan ostaje na tlu, a spiker poziva bolničare. "Ovo je težak posao", kaže on mekim glasom koji zvuči bezosećajno. "Takmiče se samo najčvršći Indijanci. Da je lako, takmičili bi se dečaci iz crkvenog hora."

Kasnije razgovaram sa Tortonom (kojeg zovu Ti) Velika Kosa, kršnim, ali blagim mladim čovekom koji je na ovogodišnjem vašaru Vrana zadužen za organizaciju trka. Nosi plavu majicu, slamni kaubojski šešir i pojas sa kopčom svetskog šampiona u indijanskoj štafeti, osvojenom u Šeridanu, u Vajomingu. Preglomazan za jahača, Ti je, malkice se hvališe, "hvatač" aktuelnog svetskog šampiona, a konj koji pristiže ga je obarao, auuu, ko zna koliko puta. Upravo je ispunjen ushićenjem (i, pretpostavljam, olakšanjem) zbog dobrog ishoda trka i on me uverava da su dva jahača koja su pala sasvim dobro.

Iz razgovora koje tokom nekoliko dana vodim sa njim i članovima njegove porodice shvatam da konjske trke snažno kolaju venama Tija Velike Kose. Na primer, njegov stric Henri Henk Koji Jaše Konja mlađi trenirao je konje za trke širom države. Njegov ujak Bajron Zli Medved uzgajao je riđane.

Denis Velika Kosa, Tijev otac, 71-godišnji vođa klana, nosi kratko ošišanu kosu ispod belog kaubojskog šešira, a poveći stomak protivreči slici o nekadašnjem mršavom mladom učesniku jahačkih trka. Sedim s njim na mestu gde se nalaze štale, pored štanda gde njegova žena prodaje lepinje sa močom. Denis mi priča da je sa 14 godina osvojio konjički derbi Vrana Indijanaca, što je jedna od najstarijih tradicionalnih trka koju organizuju Vrane. Otprilike u isto vreme pobedio je i na trci Gaverner Hendikep, i jeste, jahao je i indijansku štafetu. Denis se setno priseća da je tada imao oko 45 kilograma, posebno u poređenju sa sadašnjih 110, a njegova veština je bila u tome da dojaše skroz do sledećeg konja, sklizne na zemlju, načini dvokorak, naskoči otpozadi na sledećeg i nastavi da jaše. Kao u filmovima. Bilo je brzo. Niko tako danas ne radi, kaže uz malo džangrizavog omalovažavanja. To i krađa konja od drugih plemena bile su dve divne drevne tradicije koje su nestale.

Delimično sumoran kontekst vašaru Vrana stvara činjenica da se on održava na svega tri kilometra od Litl Bighorna, gde spomenik indijanskim ratnicima koji su tu poginuli stoji na brežuljku koji se nalazi malo ispod brda Poslednje uporište, gde je poginuo Kaster sa svojim vojnicima. Na indijanskom spomeniku se nalaze prikazi bitke, imena poginulih i natpisi, među kojima je i nostalgični iskaz Bika Koji Sedi: "Kad sam bio dečak, Lakote su posedovale svet. Sunce je izlazilo i zalazilo na njihovoj zemlji. Slali su 10.000 konjanika u bitku." Pre početka programa na terenu za rodeo ili tokom pauze ima vremena da se čovek odšunja i vidi mesto gde je arogantni pukovnik Kaster poginuo.

Tmurni spomen na Litl Bighornu kao da pada u zaborav čim događaji u areni počnu, ali se i tu dešavaju mučne stvari. Dan posle mog ćaskanja sa Tijem Velikom Kosom engleski punokrvni konj, koji se zvao Olijev Sin, slomio je nogu u predelu golenice od pukog napora i to 20 metara pred ciljem i pobedom u poslednjoj trci dana, a kolektivni uzdah zaprepašćenja oteo se sa tribina. Morali su da ga ubiju pred 5.000 ljudi i da ga odvuku traktorom.

Sutradan ujutro ponovo razgovaram sa Tijem, koji izgleda potreseno. "Srce me boli", kaže. Otac ga je posavetovao da na to gleda filozofski, na način kako to Vrane čine: kada se dogodi takva smrt, to znači da je nesrećni konj stradao umesto nekog čoveka. Nekome u porodici je potrebna pomoć, a smrt konja približava tog nekog onome što mu je potrebno. Ali to je teško prihvatiti, kaže Ti, zbog ljubavi prema tim životinjama i svega onoga čime mu ispunjavaju život. Stiska pesnicu uz grudi. "To je iskrena ljubav, eto šta je. Moraš da brineš o svom konju."

Indijanska štafeta nije jedini događaj koji oživljava žustre jahačke veštine iz prošlosti američkih starosedelaca.

Na Stampedu koji se održava u Omaku, u državi Vašington, u neposrednoj blizini indijanskog rezervata Kolvil, vrhunac svake večeri predstavlja održavanje čuvene (u nekim krugovima, ozloglašene) samoubilačke trke. Tu trku je 1935. godine osmislio jedan beli publicista, a inače ona vodi poreklo iz starih trka izdržljivosti. Ova konjička gungula je otvorena za svakog ko je dovoljno lud da jaše konja niz vrtoglavu strmen – niz 62 stepena strmu padinu, što je za konja isto što i skok sa litice – pravo u reku Okanogan.

Pre samoubilačke trke neki jahači se u tradicionalnoj sauni mole da bezbedno okončaju trku ili ukrašavaju svoje konje amajlijama od orlovog perja. Drugi samo oblače spasilačke prsluke, stavljaju na glavu šlemove i nadaju se najboljem. Desetak konja skoro istovremeno sleće u reku, pliva kroz duboku vodu, pentra se uz suprotnu obalu i u galopu uleće u rodeo arenu ka ciljnoj ravni koja je osvetljena reflektorima, dok su njihovi jahači – bar oni najsrećniji i najspretniji – natopljeni vodom, ali još uvek u sedlu. Humanističko društvo, organizacija koja se bori protiv maltretiranja životinja, osuđuje održavanje ovog spektakla jer je u poslednjih nekoliko decenija više od 20 konja poginulo. Konji ginu i u konvencionalnim trkama, kao što sam i sâm video na vašaru Vrana. Te večeri kada sam gledao samoubilačku trku, jedan konj i jedan jahač su povređeni, ali bez kobnih posledica.

Zvanični veterinar trke Den Devirt ima svoje mišljenje: "Trka je odlična kada nema za mene posla."

Sledećeg poslepodneva u indijanskom kampu započinjem razgovor sa ljubaznom sedokosom ženom Matildom Tili Timentvom Gor na njenom štandu sa perlama i tkanom odećom. Dok nam indijanski bubnjevi odzvanjaju u ušima, priča mi o svojoj porodici. Oni su bili narod konja, gledajući unazad bar do njenog dede, poglavice Luja Timentve, uzgajivača i trgovca koji je držao 300 grla. Mnogi od ovih konja bili su prikupljeni kao mustanzi sa okolnih planina. U doba kada je njen otac bio mladić, priseća se Tili, njen deda Luj ga je ispraćao uz ovaj savet: "Ne vraćaj se kući na istom konju."

"A nikad i nije", kaže ona. Njen tata bi uhvatio mustanga lasom, stavio bi mu povez preko očiju, sapinjao ga i stavljao sedlo na njega. Potom bi ga oslobađao uza, naskočio bi na njega, skinuo bi mu povez sa očiju i čvrsto bi se držao dok se konj ritao i skakao, da bi naposletku na tom mustangu odjahao kući dok ga je njegov konj poslušno pratio.

Ali jahačke veštine nisu svojstvene isključivo muškim članovima ove porodice.