Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kako je srpski narod zaista živeo pod osmanskom okupacijom?

Šta tačno znamo o periodu pod Turcima? Šta znamo o svakodnevnom životu, političkim i religijskom slobodama "običnog" srpskog življa i njegovog odnosa sa muslimanskim okupatorom, posebno kada i sami istoričari kažu da nedovoljno ...

 Izvor: Foto: Wikimedia Commons/Paja Jovanović, Seoba Srba

Profesor dr Aleksandar Fotić sa katedre za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, autor knjige "U Osmanskom carstvu" i teksta "Između zakona i njegove primene", koji osvetljavaju ovaj period naše istorije pod Turcima, navodi da je u periodu pre nastanka nacionalne države, verska pripadnost bila je najvažniji označitelj pripadnosti nekoj zajednici. Osnovna karakteristika koju ističe je fleksibilnost Turske sudske i zakonodavne vlasti. Njegov tekst nosi naslov "Između zakona i njegove primene". Srbi su kao zimije živeli u tom jazu, u proseklini. Sa pravima na papiru obezbeđenim, ali ipak u podređenom položaju.

Osmansko carstvo je, logično, kao islamska teokratska država uređena po šerijatu, ali profesor Fotić posebno naglašava ulogu kanuna, neke vrste svetovnog filtera preko verskog zakona. On je igrao ključnu ulogu u kreiranju jedinstvenog zakonskog okvira koji je morao da obuhvati široko prostranstvo Otomanske imperije, od Kavkaza preko Severne Afrike, do Balkana. Narodi pod kontrolom Turaka bili su razlicitih veroispovesti i na raznim stupnjevima civilizacijskog razvoja. Nemuslimanski podanici Osmanskog carstva nazivani su zimije.

Povezane vesti

Strogo govoreći, neispravno je nazvati period turske okupacije "tursko ropstvo". Šuletić kaže da je sintagma "tursko ropstvo" izgubila mesto u naučnoj terminologiji, budući da su u Osmanskom carstvu postojali robovi kao posebna društvena kategorija. "Ova ustanova se dugo održala u osmanskom društvu. Prve zakonske kazne protiv trgovaca robljem uvedene su tek u drugoj polovini 19. veka, a trgovina belim robljem predstavljala je problem i početkom 20. stoleća. Nemuslimanskom stanovništvu je, s druge strane, bio dodeljen status zimija. Osnovno obeležje ove društvene grupe bila je obaveza da svi odrasli, radno sposobni muškarci plaćaju porez koji se zvao džizja. Druga obaveza zimija bila je da žive ponizno i poštuju niz restriktivnih zakona, koji su imali za cilj da ih drže u stanju podređenosti, pa i poniženosti u odnosu na muslimane. Ove norme su nesumnjivo uticale na razvijanje istorijskih stereotipa o 'ropstvu'", kaže Šuletić.

Profesor Fotić navodi da su postojali robovi koji su najčešće bili ratni zarobljenici. "Srbi nisu bili robovi. Porobljavalo se samo tokom ratnih dejstava", navodi profesor Fotić i ističe da je robove držalo i srpsko stanovništvo. Nakon završetka ratnih akcija, jedan narod mogao je da zatraži aman (oproštaj, milost), ali je davanje "oprštaja" ponekad trajalo dugo, pogotovo posle ponovnog osvajanja neke teritorije. Tek kada bi neki narod dobio aman, stanovništvo bi dobijalo status zimije, koji je značio istovremeno i zaštićen i podređen položaj, navodi on.

Osim da plaćaju harač, zimije je trebalo da u svoje kuće do "tri dana dosta" primaju muslimanske putnike, da se sklanjaju Turcima sa puta...Ali, bilo im je dozvoljeno da govore svojim jezikom. Štaviše, oni su bili ohrabrivani da to čine, piše profesor Fotić. Najvažnije je bilo da se nemuslimansko stanovništvo razgraniči od muslimanskog, što se činilo na sijaset načina: od drugačije nošnje, do propisa o visini građevina, koje su morale da budu skromnije od muslimanskih. Nošnja zimija nije smela da bude gizdava i da ističe bogatstvo, sve, od zgrada, preko sahrana, trebalo je da bude skromnije, bez jasno istaknutog krsta, a posmrtne povorke nisu smele da idu kroz glavne ulice, kako ne bi uznemiravale muslimansko stanovništvo.

Povezane vesti

Bila je dozvoljena trgovina između zimija i muslimana, sve dok su namirnice bile halal. Iako po šerijatu zabranjivana, učestala je bila i trgovina nekretnina između zimija i muslimana. Zimije su smele da žive u gradovima, da otvaraju svoje dućane, da budu članovi zanatskih esnafa. Ipak, ključna strateška mesta, najbolje i najlepše lokacije bile su rezervisane za muslimane.

Zimijama je uvek stavljano do znanja da je da je njihova vera "lažna". Ipak, navodi profesor Fotić, ta distinkcija postojala je samo na papiru jer su hrišćani mogli da organizuju svoj verski život. Takve verske slobode nisu bile dozvoljene u većem delu Zapadne Evrope u 16. veku.

"Kuga je bila najopasnija bolest, a mnogo se umiralo i od tuberkuloze i malarije. Interesantan podatak je da je već početkom 18. veka u Osmanskom carstvu bila poznata vakcinacija protiv velikih boginja, nazvana "kalemljenje", kojim je savladana nekada opaka bolest"

Dr Šuletić kaže da je osmansko društvo po pitanju verskih sloboda bilo tolerantnije od većine društava u hrišćanskoj Evropi, ali prema merilima našeg vremena i ono je bilo verski isključivo, dodaje on.

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka