Jezivo svedočanstvo: Nakon 73 godine restaurirano pismo Jevrejina o strahotama Aušvica

Nekoliko meseci pre oslobođenja Aušvica u januaru 1945, Jevrejin Marsel Nađari tajno je zapisao sve horore kojima je prisustvovao u tom logoru, a nedavno je i po prvi put odgonetnut sadržaj njegovog pisma.

Krajem rata 1944. godine, Marsel je zakopao pismo, koje je jedan student otkrio 1980. godine. Nažalost, pismo nije više bilo čitljivo, ali je, ipak, sačuvano.

Uz pomoć najnovije tehnologije i ruskog IT stručnjaka Aleksandera Nikitajeva, istoričar ruskog porekla Pavel Polijan uspeo je da rekonstruiše tekst i pročita jezivo svedočanstvo.

Kako je preneo Špigel, Marsel je pismo stavio u termos i zakopao u novembru 1944. godine, gde je stajalo 36 godina. 

Marsel Nađari, Jevrejin iz Soluna, doživeo je tu nesreću da po dolasku u Aušvic bude odabran za pripadnika formacije sonderkomando. Oni su bili primorani da rade stvari koje su nezamislive normalnim ljudima.

Odstranjivali su beživotna tela iz gasnih komora, vadili im zube, brijali glave, odnosili tela u krematorijum i izbacivali pepeo u reke.

Članovi sonderkomando odreda često su bili ubijani i zamenjivani pridošlicama - od oko 2.200 Jevreja koji su radili na ovakvim poslovima, samo par stotina je preživelo rat.

Nađarijeva tajna poruka predstavlja jedno od devet sličnih svedočanstava. Od svih devet, pet su napisali pripadnici sonderkomando odreda, ali je ovo jedino napisano na grčkom. Nova tehnika, zvana multispektralno snimanje dokumenta na raznim optičkim talasnim dužinama, pomogla im je da mapiraju i identifikuju pigment (u ovom slučaju od mastila) i vizuelizuju odraze slova.

Posle čitavih godinu dana rada uspeli su da ga "dešifruju", a posle toga su stupili u kontakt sa grčkim diplomatskim predstavnicima i zamolili ih da vrate pismo njegovoj porodici.

Iz pisma se vidi da je Nađari bio izuzetno uzrujan zbog onoga što je radio, pa je razmišljao o samoubistvu, ali su ga bes i misli o osveti održali u životu.

"Kada pročitate sve što sam napisao, pitaćete se kako sam ja ili bilo ko drugi mogao da radim ovo i spaljujem svoje sunarodnike. Mnogo puta sam razmišljao o tome da uđem zajedno sa njima u gasnu komoru, ali sam uvek razmišljao o osveti. Želeo sam da živim da bi osvetio majku i oca i moju voljenu sestricu Neli.

Naš posao bio je da ih prvo uvedemo. Većina njih nije znala zašto je tu. Ljudima koje sam video kada im je sudbina već presuđena govorio sam istinu. Kada su svi bili nagi, uvođeni su dalje u prostoriju smrti, gde su Nemci postavili cevi da vise sa plafona kako bi ih naveli da misle da ulaze da se okupaju. Sa bičevima u rukama, Nemci su ih dalje terali unutra tako da ih što više stane. Onda su vrata hermetički zatvarana.

Nakon pola sata, otvorili bismo vrata i naš posao je počinjao. Nosili smo leševe nevinih žena i dece do lifta, koji bi ih nosio do prostorije sa rernama, gde bi bili spaljivani bez korišćenja goriva, zbog masti u telima.

"Krematorijum je predstavljao veliku zgradu sa dimnjakom i 15 pećnica, a ispod dvorišta su se nalazila dva ogromna podruma. U jednom od njih logoraši su se svlačili, dok su u drugom odlazili u smrt", navodi se u tekstu. 

"Ulazilo je oko 3.000 logoraša odjednom. Nakon što bi ih zaključali, nacisti bi kroz otvore pustili gas... Ljudi bi se mučili šest do sedam minuta. Pola sata kasnije počeo bi naš posao", pisao je Nađari. 

On dodaje da je kanistere s gasom uvek su dostavljalo vozilo Crvenog krsta koje su vozila dva SS-ovca. 

Takođe iz teksta se vidi da je Nađari bio ubeđen da su mu dani odbrojani i da će i njega ubiti u gasnoj komori: "Moramo da odemo sa ovog sveta jer znamo previše".

Uprkos tome, Nađari je preživeo rat i pakao Aušvica, gde je ubijeno oko 1,1 miliona ljudi, od kojih većina Jevreja. Vratio se u Grčku i kasnije preselio u SAD. Preminuo je u 54. godini u Njujorku, pre nego što je njegovo pismo otkriveno.