Da, bili su surovi. I žene su im bile vođe, žudeli su za bogatstvom i finim stvarima, a susreli su se s više od 50 kultura, od Avganistana do Kanade.
Pada hladna kišica, a mi drhtimo na ulici, čekajući da se pojave vikinški poglavar i njegova četa pljačkaša. Januarska noć je surova u starom šetlandskom gradiću Lerviku, ali u vazduhu se oseća euforija. Pored mene se čovek s dvoje male dece nasmejao kad je ugledao crvenu zadimljenu izmaglicu kako se diže iza gradske kuće. "Izgleda kao da su zapalili celu zgradu", povika. Uostalom, vatra je razlog zbog kog smo ovde: Up Helly Aa, velika vatrena proslava vikinške prošlosti u Šetlandu. Kao i svi ostali, i ja sam došla da vidim kako vikinški brod gori.
Možda će vas zanimati i:
-
Istorija |
13. Oct 2020.
Upoznajte Šetlandska ostrva - dom ljudi sa najvišim udelom vikinške DNK
-
Istorija |
29. Nov 2020.
Život neustrašivih ratnika: Kako su se hranili vikinzi?
Kad poglavarova četa i grupa ljudi ispune ulicu, iz stotina baklji kulja plamen. Na pojavu vitkog dugog broda koji pljačkaši vuku za sobom, začuje se iz mase urlik zadovoljstva.
Na ove stenovite obale severno od škotskog kopna vikinzi su se prvi put iskrcali pre oko 1.200 godina, slomili lokalni otpor i zauzeli zemlju. Norveški gospodari su vladali Šetlandom gotovo sedam vekova, sve dok ta ostrva konačno nisu prodali škotskom kralju. Danas je norn, stari nordijski dijalekt, ovde praktično zaboravljen, ali ostrvljani se i dalje mnogo ponose svojom vikinškom prošlošću. Svake godine se opsesivno pripremaju za Up Helly Aa, a kopiju vikinškog broda pažljivo sastavljaju, dasku po dasku.
Dok gomila peva stare pesme o morskim kraljevima i zmajevskim brodovima, bakljonoše vuku brod u ograđeno polje. Na poglavarov znak baklje lete na brod poput kiše i plamen ga guta. Vatra juri uz jarbol, a žar leti u noćno nebo. Na pločniku deca lupaju nogama i plešu, skoro mahnita od uzbuđenja.
Kasnije te večeri, dok su se učesnici proslave opuštali na zabavama, čudila sam se uticaju koji vikinzi još uvek imaju na našu maštu. Mrtvi su, ne postoje već vekovima, no ti srednjovekovni pomorci i ratnici nastavljaju da žive u izmišljenim svetovima filmadžija, romanopisaca i crtača stripova. Većina nas zna detalje o tim izmišljenim vikinzima – kako su se borili, kako su se gostili, gde su živeli i kako su umirali. Ali koliko o vikinzima stvarno znamo? Ko su oni bili? Kako su videli svet oko sebe? Kako su im životi stvarno izgledali?
Uz pomoć napredne tehnologije – od satelitskih snimaka do istraživanja DNK i analiza izotopa – arheolozi i drugi naučnici danas dolaze do mnogih novih i iznenađujućih odgovora. U Estoniji naučnici sistematično pregledaju dva zakopana broda ispunjena telima ubijenih ratnika, bacajući novo svetlo na nasilno poreklo vikinga. U Švedskoj naučnici proučavaju ostatke jedne žene, vikinške zapovednice, rasvetljavajući ulogu žena u ratu. U Rusiji arheolozi i istoričari istražuju puteve vikinških trgovaca robljem, otkrivajući važnost ropstva u njihovoj trgovini. Arheolozima počinju da se otvaraju vrata prema svetu koji je bio daleko složeniji i zanimljiviji nego što se nekad mislilo. "Ovo su očaravajuća vremena u istraživanju vikinga", kaže Džimi Monkrif, istoričar pri Shetland Amenity Trustu (ustanovi za očuvanje šetlandske baštine) u Lerviku.
Uopšteno, ova nova istraživanja daju novu sliku o ambicijama i kulturnom uticaju tih odvažnih pomoraca. U potrazi za blagostanjem vikinzi su sredinom osmog veka s obala svoje skandinavske domovine između Baltika i Severnog mora stupili na svetsku scenu, istražujući tokom narednih 300 godina veći deo Evrope i putujući dalje nego što su naučnici ikada pre pomišljali. Prema arheologu Nilu Prajsu s Univerziteta Upsala u Švedskoj, njihovi vitki brodovi, poznavanje reka i mora i veština plovidbe odveli su ih u područja 37 ili više današnjih zemalja, od Avganistana do Kanade. Na putu su se susreli s više od 50 različitih kultura i pohlepno trgovali raskošnom robom. Oblačili su evroazijske kaftane i kinesku svilu, a džepove punili islamskim srebrnjacima. Izgradili su prosperitetne gradove u Jorku i Kijevu, velike delove Britanije, Islanda i Francuske učinili su svojim kolonijama i utvrdili ispostave na Grenlandu i u Severnoj Americi. Drugi evropski pomorci tog doba nisu se otisnuli tako neustrašivo i tako daleko od svoje domovine. "Samo su Skandinavci to činili", kaže Prajs. "Samo vikinzi."
No, istraživanje i trgovina nisu bili jedini putevi do bogatstva. Vikinški pljačkaši vrebali su duž obala Britanije i Evrope, navaljujući na plen iznenada, zapanjujućom brutalnošću. U severnoj Francuskoj plovili su uz i niz Senu i druge reke, napadajući i puneći svoje brodove plenom. Šireći strah nadaleko i naširoko, iznudili su gotovo 14 odsto celokupne vrednosti privrede zapadnoevropskog Karolinškog carstva u zamenu za prazna obećanja o miru. S druge strane La Manša, u Engleskoj, sporadične pljačke proširile su se u totalni rat kad je vikinška vojska napala i osvojila tri anglosaksonska kraljevstva, ostavivši tela neprijatelja da trunu na njivama.
Vikinško doba, kaže Prajs, "nije za osetljive". Naučnici se danas pitaju kako je sve to pustošenje počelo? Kako su i zašto srednjovekovni poljoprivrednici u Skandinaviji postali pošast evropskog kontinenta?
