Ko je bio rimski imperator Galerije, čovek na razmeđi dva sveta, paganskog i hrišćanskog, neumorni ratnik tetrarhije i branitelj granica imperije koja ide ka svom neumitnom kraju, progonitelj hrišćana, ali i vladar koji je doneo ...
Nakon smrti Konstancija Hlora, oca Konstantina Velikog, 306. godine u Jorku, Galerije i zvanično postaje prvi avgust u carstvu, kada verovatno donosi i odluku da se s vlasti povuče čim 313. godine proslavi dvadesetogodišnjicu vladavine. Planirao je da za svog naslednika ozvaniči ratnog druga i starog prijatelja Licinija, zajedno sa sinom Kandidijanom. Ali događaji koji će uslediti, a na koje on neće moći da utiče, počeće da se odvijaju sasvim drugačijim tokom. Vrhunac nesporazuma sa svojim savladarima Galerije će rešiti na jedan neuobičajen način. Nezadovoljan načinom kako se prema Dioklecijanovoj odluci, da se nakon 20 godina vladavine svaki od avgusta mora povući s vlasti, odnosi savladar sa zapada Maksencije, on pokreće vojsku i 307. godine stiže do Rima u želji da se s njim obračuna. I tada povlači potpuno suprotan potez od onoga koji se očekivao, donosi odluku da se povuče, uopšte ne stupivši u borbu. Taj gest će kod nekih pisaca istorije Rimskog carstva izazvati podsmešljive komentare da se Galerije uplašio kada je prvi put u životu ugledao grad poput Rima. Međutim, i taj potez govori o njegovoj ne tako surovoj prirodi, iako je pre svega ratnik ogrubeo i prekaljen u mnogobrojnim krvavim sukobima širom carstva. Galerije je odluku da se povuče verovatno doneo znajući šta će snaći Rim ukoliko ga on osvoji, usledila bi pljačka i razaranje koje on ne bi mogao da spreči.
Vrhunac nesporazuma među tetrarsima kulminira 308. godine, kada se saziva glasoviti sastanak u Karnuntumu, danas mestu pored Beča. Galerije će tom prilikom osnažiti svoje pozicije, drugi savladari će nastaviti po starom, čak ubijajući se međusobno u krvavim sukobima iako su u srodstvu, ali će susret biti zapamćen po jednoj izjavi već penzionisanog Dioklecijana. Želeći, ali ne iskreno, da se politička situacija u carstvu nekako smiri, ostali imperatori pokušaće da ga nagovore da se vrati na vlast i svojim autoritetom uredi stanje. Iako je njegova državna tvorevina došla u opasnoston će, videvši u kom smeru se stvari odvijaju i da povratka na staro nema i neće ga ni biti, lakonski odgovoriti: "Kad biste samo znali kako miriše kupus zasađen mojom rukom, vi me nikada ne biste pozvali da se ponovo vratim na vlast."
Kraj tetrarhije
Stanje u carstvu neće se bitno poboljšati nakon Karnuntuma, Konstantin Veliki će svog tasta Maksimijana Herkulija, pošto je ovaj dva puta pokušao da ga ubije, konačno uhvatiti u Marselju i pogubiti. Isto će kasnije uraditi i sa svojom suprugom Faustom i sinom Krispom nakon dvorskih spletki. Svog najljućeg protivnika Maksencija potući će kod Milvijskog mosta 28. oktobra 312. godine, kada će se roditi legenda o predskazanju u vidu hristograma i čuvene rečenice: In hoc signo vinces "U ovom znaku pobeđuj"). Tetrarhija će konačno biti dovedena do kraja kada Konstantin 324. godine ubije svog savladara Licinija s kojim je zajedno doneo čuveni Milanski edikt 313. godine, dokument koji će udariti temelje hirišćanstvu u Rimskom carstvu. Nakon toga vlast će biti nasledna i tako će se neuspešno završiti Dioklecijanov naum da četiri vladara upravljaju Rimskim carstvom. Iako je Karnuntun doneo prividno i kratkotrajno smirenje odnosa među tetrarsima, situacija se ubrzo izmenila, tako da je Galerije, jedini poštovalac i u neku ruku zatočenik ideje tetrarhije na umoru, ostao usamljen u svojim pokušajima odbrane Dioklecijanovog projekta. Teška bolest počeće lagano da nagriza njegovo telo usred priprema da obeleži dvadesetogodišnjicu svoje vladavine u martu 312. godine. Neposredno pred smrt on će u Nikomediji 30. aprila 311. godine, iz razloga koji se i danas ne mogu pozdano dokučiti, doneti prvi edikt o toleranciji kojim je hrišćanima prvi put priznata sloboda veroispovesti. Edikt će obustaviti progone hrišćana, koji su otpočeti 303. godine, ali neće ostaviti ozbiljnijeg traga u istoriji, pogotovu hrišćanskoj. Dva vladara s tla današnje Srbije, rođena na razdaljini od oko 100 km, donosioci prvih edikta o toleranciji hrišćanstva, nakon Karnuntuma više se neće susretati. Uzroci donošenja i jednog i drugog edikta biće različito tumačeni, te će srazmerno tome dobiti i odgovarajuća mesta u istoriji: Konstantin će ostati upamćen kao utemeljivač ideje hrišćanstva u carstvu, a Galeriju će biti uskraćeno pravo da se u vezi s njim priča o hrišćanstvu, što se dobrim delom temelji i na dokumentu iz carske prestonice Nikomedije.
Galerijeva smrt i apoteoza, verovatno početkom maja 311. godine, označile su prestanak svake graditeljske delatnosti u okviru moćnih bedema neosvojive palate. Galerijev savladar, saborac i drug iz mladosti Licinije pokušaće da uništi svako sećanje na njega tako što će se u Solunu, krajnje surovo, obračunati s članovima imperatorove porodice, suprugom Valerijom, sinom Kandidijanom i taštom Priskom; glave će im biti odsečene, a tela bačena u more.
Zaveštanje čovečanstvu kontroverznog rimskog imperatora, carska palata Feliks Romulijana, doživeće svoje zvezdane trenutke 2007. godine, kada će biti upisana na Listu svetske kulturne i prirodne baštine sveta pod okriljem Uneska, ali taj donekle zakasneli čin, nažalost, neće doživeti njen najveći istraživač profesor Dragoslav Srejović, koji je izrekao najlepšu misao o njoj nazvavši je „skupocenom škrinjom koja nam štedro nudi svoje darove i blista u svojoj veličanstvenoj usamljenosti” i nadmašuje slične spomenike iz doba tetrarhije, koji se nalaze u Splitu, Solunu, Triru i Nikomediji.
