Kako je moguće da postoji tako velika razlika u veličini polnih ćelija kod čoveka?
Ukoliko ne računamo rep, već samo glavu, spermazotoid je s glavom prosečne dužine od pet do šest mikrometara i širine oko tri mikrometra najmanja ćelija u ljudskom telu. S druge strane, prečnik jajne ćelije iznosi oko 100 mikrometara. Mnoge naučne studije imale su za temu pitanje zbog čega je tako, a jedna od najinteresantnijih je teorijsko istraživanje Hirojukija Matsude s Univerziteta u Tokiju i Pitera A. Abramsa s Univerziteta u Merilendu.
Otkrijte:Koliko ćelija i mikroba postoji u ljudskom telu?
Oni su u magazinu Evolutionary Ecology Research u vezi s tim postavili još jedno zanimljivo pitanje: zašto su polne ćelije jednake veličine tako retke? Kako oni objašnjavaju, neki jednostavni, jednoćelijski organizmi poput nekih eukariota imaju gamete jednake veličine, ali većina živih stvorenja na svetu ima značajno sitnije muške polne ćelije u odnosu na ženske. Njihova teorija je da je broj polnih ćelija obrnuto proporcionalan njihovoj veličini. To znači da su spermatozoidi sitniji jer muško telo stvara više ovih ćelija, a malobrojne jajne ćelije su, analogno tome, veće. Ukoliko bi tela i muškaraca i žena stvarala male gamete, oplođena jajna ćelija bi bila premala da bi bila održiva.
Ipak, još uvek ostaje pitanje zbog čega su spermatozoidi ti koji su mali, odnosno zašto je baš jajna ćelija tako velika?
Pojedini veruju da su granularne ćelije malog mozga sitnije od spermatozoida.
Ovo pitanje bilo bi besmisleno ukoliko bi veličina polne ćelije bilo jedino po čemu se muškarac i žena razlikuju. Međutim, postoje mnoge varijable koje dovode do razlika u polovima, i to kod većine organizama na Zemlji, a karakteristike njihovih polnih ćelija su samo jedna od njih.
Pročitajte: Francuski naučnici proizveli prvi veštački spermatozoid?
Na teoriju da je diferencijacija polova i počela stvaranjem razlike između polnih ćelija Abrams i Matsuda podsećaju da postoje organizmi koji imaju diferencijaciju neophodnu za parenje blisku polovima, ali stvaraju gamete približne veličine. Ali zašto ne postoji vrsta kod koje i mužjci i ženke proizvode velike polne ćelije? Ovo pitanje čini ovu studiju veoma zanimljivom.
Glavni deo Abramsove i Matsudine argumentacije počiva na pretpostavci da je ključni faktor genetika. Polne ćelije jednake veličine mogu da opstanu ukoliko pretpostavimo da geni koji utiču na njihove dimenzije i geni koji određuju pol nisu povezani, odnosno da nisu blizu jedni drugima na hromozomu. Ako su pak povezani, oni „pojačavaju“ jedni druge.
To znači da je stanje u kojem su polne ćelije jednake veličine nestabilno. Ukoliko bi u određenim okolnostima došlo do toga da muške polne ćelije kod ovih vrsta postanu manje od ženskih, ne bi bilo moguće da se vrati pređašnje stanje. Istraživači ističu da put ka jednakim gametima time postaje blokiran, a ostvara se put ka evoluciji u kojoj polne ćelije nisu jednake veličine – i zato su gameti istih ili približnih dimenzija tako retki u prirodi.
Pogledajte: Jesmo li spremni za genetski modifikovani embrion čoveka?
