Užas koji je počinjao pre svitanja i trajao i nakon sumraka ostaće upamćen kao jedan od najmračnijih perioda u ljudskoj istoriji.
Kako je dr Mikloš Njisli, koji je u Aušvic stigao 1944. godine, rekao posle rata, prozivka u ovom logoru počinjala je u tri sata izjutra i trajala po čak četiri sata.
Možda će vas zanimati i:
-
Umetnost |
18. Dec 2014.
Besmrtna prevara Hitlerovog fotografa
-
Istorija |
27. Jan 2020.
"Posle Aušvica, ljudsko postojanje više nije isto": 75 godina od oslobođenja smrtonosnog logora
Zarobljenici bi se poređali u kolonu koju je činilo po pet ljudi i stajali bi sve do sedam sati, kada su u logor pristizali oficiri SS-a. Za to vreme, čuvari bi primoravali zarobljenike da čuče po čitav sat držeći ruke iznad glave ili bi ih tukli.
Dr Njisli je otkrio da su čak i mrtvi morali da budu na prozivci - ostali zarobljenici bi ih držali u vertikalnom položaju sve dok prozivka ne bi bila završena.
Tokom manje od dve godine, koliko je Njisli proveo u Aušvicu, u barakama je svake noći umiralo između pet i deset ljudi.
Njisli je bio u nešto povoljnijem položaju - činio je osoblje koje je pomagalo dr Mengeleu, te je bio privilegovan: budio se u sedam sati i na prozivci provodio svega nekoliko minuta.
Posle prozivke, zatvorenici bi odlazili na prinudni rad hodajući po petoro u koloni. Na sebi su imali prugaste uniforme i neudobne drvene cipele. Donji veš i čarape nisu spadali u odeću koja je bila dozvoljena.
Dok su napuštali logor i polazili na rad, zatvorski orkestar imao je zadatak da svira veseliju muziku. Ove muzičke grupe bile su odlično organizovane, a najpoznatija je Ženski orkestar Aušvica.
