Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

"Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom": Na današnji dan preminuo Miloš Crnjanski

Jedan od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka svet je napustio 30. novembra 1977. godine.

 Izvor: Foto: Wikimedia Commons

Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici, a odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju.

Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

Borio se u Prvom svetskom ratu u austrougarskoj uniformi, pri čemu je ranjen, a veći deo ratnih godina je proveo u bečkoj bolnici. Period od 1935. do 1941. godine proveo  je u diplomatskoj službi u Rimu i Berlinu, nakon čega se preselio u London i, kasnije, dobio britansko državljanstvo. Sredinom šezdesetih godina prošlog veka vratio se u Jugoslaviju.

Miloš Crnjanski preminuo je 30. novembra 1977. u Beogradu. Testamentom je svoju zaostavštinu poklonio Narodnoj biblioteci Srbije, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.

Od njegovih dela se, svakako, najviše ističu "Seobe", a u red bisera sroske literature spadaju "Dnevnik o Čarnojeviću", "Druga knjiga Seoba", Roman o Londonu", zatim zbirka "Lirika Itake", a tu su i drame "Nikola Tesla", "Maska" i "Konak". Ne treba zapostaviti ni njegove slavne poeme "Lament nad Beogradom", "Serbija" i "Stražilovo".

Stražilovo

Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetale trešnje, iz zaseda, mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

I ovde, proletnje veče
za mene je hladno,
kao da dolinom, tajno, Dunav teče.
A gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte uvis zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu Fruškog brda.

I mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
što u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,
verno i tužno,
senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,
u nebesa čista.

I tako, već slutim
da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.
I tako, već živim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam hteo, u onoj gori,
poznao grožđe, noć i terevenku,
i potok, što sad, mesto nas, žubori.

I tako, bez tuge,
oči su mi mutne od neke bolje, duge.
I tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetale trešnje, iz zaseda, mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom bacim po trešnjama,
što mi ostadoše u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku što se sliva,
da skačem, kao Mesec, po gorama pustim,
i zažarene šume da potpirim,
sad, plavim i gustim,
snegom, i ledom, smešeći se, mirim
sve što se zbiva.

I tako, bez veza,
stiže me, ipak, rodna, bolna jeza.
I tako, bez doma,
ipak će mi sudba postati pitoma.


Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu,
tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

I tako, bez bola,
vratiću se, bolan, voćkama naših polja.
I tako, bez mira,
patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojačkog rebra,
ja, zorom, umorno brišem, bez milina.
A kad utopim čun Mesečev, od srebra,
u novo more jutra i u trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlosti,
što se po nebu, iz moje strasti, jave.

A, mesto svog života, davno živim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rođenjem došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa groba Branka,
na moj život pada.

I tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I tako, bez tela,
duša mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleća i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje dajem.
I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, trešnje, tica.
I tako, bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

Drhtim, još vitak, od reka i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
što, prvi put, zaljulja
višnje i trešnje, poljupcem, kod nas
i poskoči, vidikom, sa ritova i mulja.
Za društvo mu, što po vinskom mehu
svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,
preskačući, prvi put, potoke u smehu.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku,
taj smeh rasuh, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,
u izmoždene grudi,
jer se, u proleću, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

I tako, bez reči,
duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.
I tako, bez traga,
rasuće mi ruka živa tela mojih draga.

Jer ljubav će moja pomešati, tajno
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro, i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I tako, bez zvuka,
smeh će moj padati, sa nebeskog luka.
I tako, bez vrenja,
za mnom će život u trešnje da se menja.

Drhtim, još vitak, od reka i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Lutam, još vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

I ovde, reku jednu
vidim, pod svojim telom,
da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.
A kad mi prospe trešnje po duhu obolelom,
i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,
vidim da je, u ranom umiranju,
moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.

I, mesto svoje sudbe, sa užasima novim,
susrećem davni život, bolan, i prozračan.
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu,
čim, uplašeno, spustim devojačko telo,
kroz maslinu mirnu,
vidim, daleko, opet, lišće svelo
i zavičaj oblačan.

I tako, bez kretnje,
tuđinu, poljupcem, dižem, u vetrove proletnje.
I tako, bez znaka,
dozivam golu dragu iz mekog, toskanskog mraka.

A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku
i prevučem, nad providnim brdima, i rekom.
I, neizmerno slabe, sve te trešnje, što se vuku
sa mnom, po svetu, sa zemljanim lelekom.

I tako, bez tame,
duh moj sa mračnim voćkama pokriva me.
I tako, bez imena,
istom žalošću milujem brda neviđena.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim:
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
ni jedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.

I mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama, i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se, svuda, širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako u umiranje smiri,
i čula upokoje.

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem šta je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost daleka.

I tako, bez mora,
preliću život naš, zorama Fruških gora.
I tako, bez pića,
igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim:
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

Možda će vas zanimati i:

Povezane vesti

Povezane vesti

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka