Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Istorija

Na današnji dan, 5. oktobar: Preminula Milunka Savić – Gligorević

Autor Vuk Ilić
Autor Vuk Ilić

Na današnji dan, 5. oktobra 1973. godine, preminula je Milunka Savić – Gligorević, srpska heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, narednik u Drugom puku srpske vojske „Knjaz Mihailo“, žena s najviše odlikovanja u istoriji ...

 Izvor: Foto: Wikimedia Commons

Rođena je 1890. godine (ili 1892, kako piše u njenoj članskoj karti udruženja rezervnih vojnih starešina) u selu Koprivnica kod Jošaničke Banje u Raškoj, od majke Danince i oca Radenka, kao najstarije dete. Imala je dve mlađe sestre Mionu i Slavku i brata Milana. Mada je izrasla u lepu, stasitu devojku, udaja je nije zanimala. Kada je po objavljivanju Ukaza o mobilizaciji 30. septembra/3. oktobra 1912. godine, i došlo do masovnog odziva, Milunka je odlučila da se prijavi na jednom od mobilizacionih zborišta u Beogradu. Registrovala se pod imenom Milun Savić.

Povezane vesti

U Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine borila se kao, preobučena u muškarca. Njen anatomski pol otkrilo je bolničko osoblje, posle ranjavanja u Bregalničkoj bici, skoro godinu dana posle pristupanja srpskoj vojsci.

U Prvom svetskom ratu, takođe se prijavila kao dobrovoljac. Bila je deo "Gvozdenog puka", najelitnijeg Drugog puka srpske vojske "Knjaz Mihailo". U ovom puku, osim nje, borila se i Škotkinja Flora Sands. Milunka se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i tako povređena se povlačila preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front, gde je učestvovala u bitkama, na leto i jesen 1916. godine. Tu se istakla u bici na Kajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je „gvozdeni puk“ bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji, kada je zarobila 23 bugarska vojnika.

Dobila je mnoga, i najviša, odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju "Miloš Obilić". Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim oredenom Ratni krst sa zlatnom palmom.

Bez škole i samouka, posle rata je najpre radila u Bosni i Hercegovini, kao kuvarica, bolničarka, kontrolor u fabrici vojnih uniformi. Udala se 1922. godine, za osam godina mlađeg Veljka Gligorovića iz Mostara, gde su se i upoznali, a 1924. dobili su ćerku Milenu. Usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju (1921—2004), svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis. Veljko je imao posao u pošti. Kasnije je premešten u Banjaluku. Ubrzo je zapostavio porodicu, a brak je bio ugašen.

Početkom 1920-ih godina za zasluge u ratu, od države je dobila imanje u Stepanovićevu, selu kraj Novog Sada, gde je podigla kuću i sa sestrom Slavkom obrađivala imanje, dok je brak sa Veljkom, zapadao u krizu, tako da je sama podizala četvoro dece. Kasnije, u potrazi za boljim životom, zajedno sa ćerkama je otišla za Beograd, gde je mesecima pokušavala da nađe posao.

Na inicijativu njenih saboraca, od 1929. zaposlili su je kao čistačicu kancelarije direktora, u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge. Za sve to vreme iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela..

Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima.

Za vreme Drugog svetskog rata, Milunka je držala malu bolnicu na Voždovcu, u kojoj je lečila ranjenike. Zbog te bolnice uhapšena je od strane Nedićeve policije i šest meseci provela u zloglasnom logoru Banjica.

Nakon rata, vlast joj je 1945. dodelila penziju. Starost je provela u svojoj kući na Voždovcu, u društvu unuka i u redovnim susretima sa vojnim veteranima. 1972. godine, Skupština grada Beograda dodelila joj je jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu u zgradi bez lifta. Godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je u tom stanu 5. oktobra 1973. godine. Porodična kuća je prodata 1974. godine.

Sahranjena je na Novom groblju, u Beogradu.

Možda će vas zanimati i:

Povezane vesti

Povezane vesti

Povezane vesti

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka