Zašto kamuflaža nije korišćena pre Prvog svetskog rata?

Glavna ideja koja stoji iza vizuelne kamuflaže, tj. pravljenja jedinstvenih, prepoznatljivih oblika teških za prepoznavanje na određenoj pozadini, nije bila ništa novo 1914. godine.

Tokom kolonijalne kampanje u kasnom XIX veku, Britanija je usvojila žutomrku boju koju su nosile njeni pukovi u Indiji, kao standardnu za celu britansku vojsku, zato što se braonkasta boja bolje uklapala u lokalne terene gde su se njeni vojnici borili. Francuska i Sjedinjene Američke Države koje su imale pregršt svojih kolonijalnih kampanja, takođe su usvojile verzije žutomrke za neke njihove jedinice u to vreme.

Pre toga, u ranom XVIII i XIX veku, britanske i američke vojne jedinice koristile su brojne različite tehnike za kamufliranje pred neprijateljem na bojnom polju.

Međutim, pre Prvog svetskog rata, kamuflaža se sastojala od nošenja jednoličnih boja koje se teško uočavaju na udaljenosti. Karakteristične mrlje boja koje su danas tako poznate nisu se javile sve do tada. Zato pitanje ima jedno veoma interesantno potpitanje: Zašto se kamuflaža kakvu znamo danas iznenada i brzo razvila u vreme Prvog svetskog rata?

U svakoj diskusiji o vojnoj tehnologiji u Prvom svetskom ratu veoma je bitno navesti nešto što je izuzetno važno: Optika.

Kasni XIX i rani XX vek razvili su dve ključne inovacije: optiku i kubizam.

U 1890, američki mornarički admiral Bredli Fajsk patentirao je optički uređaj koji je imao ogroman uticaj na ratovanje kako na kopnu, tako i na moru u narednih nekoliko decenija: daljinometar.

Pre pojave daljinometra, određivanje koliko visoko ili nisko postaviti topove kako bi se pogodila udaljena meta značilo je uglavnom nagađanje koliko je meta udaljena. Međutim, zahvaljujući Fajskovom uređaju, mogli ste precizno da odredite koliko je udaljen neprijateljski brod pre nego što istrošite prvi plotun. Principi na kojima daljinometar radi su verovatno prosti za sve one koji su učili fiziku u srednjoj školi.

Daljinometar je u suštini par dvogleda, gde su okulari na normalnoj udaljenosti, ali su sočiva objektiva veoma udaljena (na nekim brodovima, čak i nekoliko metara). Slike na dva sočiva se ne poklapaju baš, tako da operater daljinometra podešava zavrtanj sve dok se npr. jedra broda ne poklope tačno.

Prema osnovnim trigonometrijskim principima na osnovu toga možete izračunati udaljenost mete veoma precizno. Napomenimo i to da korišćenje ovog uređaja znači da operater mora da zna u šta tačno gleda, kako bi mogao da uporedi slike - ovaj deo će biti značajan u konačnom odgovoru. Nepotrebno je reći da su, kada su Amerikanci osmislili ovo, sve svetske sile na početku XX veka morale da imaju uređaj koji su potom koristile za pomorske topove i poljsku artiljeriju.

Sticajem okolnosti, na početku XX veka dogodila se umetnička revolucija u Francuskoj i rodio se novi pokret nazvan kubizam.

Ideja kubizma u slikarstvu bila je da se uzme oblik koji postoji u svetu kakav znamo onako kako ga prirodno vidimo i onda se razbije u različite sastavne delove kako bi se rekonstruisali na način koji deluje gotovo neprepoznatljiv ljudskom oku, slikanjem tih delova iz nekoliko različitih gledišta simultano.

Kubisti su tražili način da naslikaju svet kakav je zaista, a ne onako kako ga mi obični ljudi vidimo. Oni su takođe razvili nove metode vizuelne fragmentacije, renderovanjem forme kroz prostorno zbunjujuće ravni. Oni su te ravni dodatno delili linijama koje dele, pre nego crtanjem kontura oblika. Ironično, zadatak pariških umetnika da nađu intelektualni realizam je ubrzo viđen od strane francuske vojske kao veoma potencijalna za vojnu obmanu.

U 1914, Francuska je bila na korak od još jednog poraza od Nemaca, koji su uživali u mnogim prednostima uključujući neverovatno preciznoj savremenoj artiljeriji. Francuzi, pametni ljubitelji umetnosti, su se okrenuli kubistima za pomoć. Jedan kubista, Lucijen-Viktor Girand de Skevola postavljen je na čelo čitavog novog odeljenja francuske vojske posvećenog kamufliranju zgrada, aviona, topova, kamiona i instalacija. On je veoma sažeto opisao svoj novi zadatak: "Kako bih u potpunosti iskrivio aspekt predmeta, morao sam da primenim mere koje kubisti koriste da ga predstave."

Ova metoda korišćenja linija, ravni i boja kako bi se oblik razlomio, umesto da bi se definisao, bila je veoma bitna inovacija umetnika XX veka - jednostavno rečeno, nikome to nije palo na pamet pre.

Bojenjem potencijalnih meta na način koji ih oslobađa njihove forme čini ih teže uočljivim za protivnike, tj. težim za poravnanje naročito na većim udaljenostima, gde atmosferski uslovi, dim boja, okolina i drugi faktori mogu da učine čak i neskrivenu metu teškom za precino fiksiranje.

Drugim rečima, prvi tipovi kamuflaže imali su svrhu da nikada ne budete tačno sigurni u šta gledate, naročito ukoliko mete gledate kroz daljinometar. Ovi principi korišćeni su na moru, kopnu i u vazduhu.

Ono što je Prvi svetski rat razlikovalo od prethodnih sukoba bio je domet oružja koje je korišćeno. U Američkom građanskom ratu, američki vojnici sa musketama mogli su da dobace samo nekoliko stotina metara, a artiljerija je mogla da pogodi mete u krugu od kilometar. Samo 50 godina kasnije, standardne vojne puške poput nemačkog Mauzera ili američkog Springfilda, mogli su da pogode metu na udaljenosti od kilometar, ukoliko je potrebno, a artiljerija nije morala ni da vidi gde gađa, sve dok su imali nekoga na frontu ko će im dati precizne koordinate.

Kamuflaža je stvorena kako bi se porazilo ovo novo, dalekometno naoružanje. A ništa od toga ne bi bilo moguće da nije bilo jedne grupe slikara koji su bili odbačeni od strane umetničkog establišmenta kao izdajnici.