DNK iz jedne pećine u Rusiji otkrio je novog tajanstvenog člana ljudske zajednice.
U planinama Altaja u južnom Sibiru, na oko 350 kilometara od granice Rusije sa Mongolijom, Kinom i Kazahstanom, podno stenovite litice koja se uzdiže tridesetak metara iznad rečice Anuj, nalazi se pećina zvana Denisova. Kažu da je oduvek privlačila posetioce, a ime je navodno dobila po nekom pustinjaku Denisu koji je u njoj živeo u XVIII veku. Međutim, još davno pre njega u njoj su nalazili sklonište najpre neolitski, a potom turkijski pastiri koji su tu sklanjali svoja stada od surove sibirske zime. Zahvaljujući njima arheolozi koji danas rade u Denisovoj pećini, među zidovima ispisanim modernim grafitima, moraju da kopaju kroz debele naslage kozjeg đubriva da bi doprli do sloja koji ih zanima. Glavna dvorana pećine ima visok, lučni svod sa otvorom na vrhu, kroz koji dopiru sunčevi zraci i obasjavaju unutrašnjost, tako da imate utisak kao da ste u crkvi.
Možda će vas zanimati i:
-
Istorija |
27. Aug 2020.
10 najpoznatijih mitova o neandertalcima
-
Arheologija |
17. Aug 2020.
Analiza zuba muškarca iz pećine Sidron otkriva: Neandertalci koristili antibiotike 40.000 godina pre nas?
U zadnjem delu pećine nalazi se mala bočna šupljina u kojoj je mladi ruski arheolog Aleksandar Cibankov, kopajući po naslagama starim od 30.000 do 50.000 godina, jednog julskog dana 2008. godine naišao na komadić ljudske kosti. Na prvi pogled ništa naročito: hrapavo parčence kosti, ništa veće od kamička koji vam zapadne u obuću. Kasnije, kada se vest o nalazištu pročula, jedan paleoantropolog koga sam sreo u Denisovoj opisao mi je kost kao "najbeznačajniji fosil koji je pre toga ikada video". Takoreći, deprimirajući nalaz. Pa ipak, bila je to ljudska kost i Cibankov ju je spremio u svoj džep da je pokaže paleontologu kad se vrati u logor.
Kost je imala taman toliko anatomije da je paleontolog identifikuje kao delić vrha prsta primata – tačnije, delić poslednjeg zgloba na malom prstu šake. A pošto nema dokaza o postojanju drugih primata osim ljudi u Sibiru pre 30.000 do 50.000 godina (nikakvih vrsta majmuna), onda je po svoj prilici ovaj fosil bio deo nekog ljudskog bića. Sudeći po nepotpuno formiranom zglobu, to ljudsko biće je verovatno umrlo jako mlado, možda već kao dete od osam godina.
Anatolij Derevjanko, rukovodilac iskopavanja na Altaju i direktor Instituta za arheologiju i etnografiju u Novosibirsku, mislio je da kost verovatno pripada predstavniku naše vrste – homo sapijensu. U istim naslagama ranije su nalaženi predmeti koje je mogla da napravi samo ruka modernog čoveka, uključujući i predivnu narukvicu od uglačanog zelenog kamena. Ali DNK iz fosila koji je prethodno pronađen u jednoj obližnjoj pećini pokazao je da je reč o neandertalcu, tako da je bilo moguće da je i ova kost neandertalska.
Derevjanko je odlučio da preseče kost na dva dela. Jednu polovinu poslao je u genetsku laboratoriju u Kaliforniji, od koje nikada nije dobio nikakav odgovor. Drugu polovinu ubacio je u koverat i preporučeno poslao Svanteu Pebou, evolucionom genetičaru na Institutu za evolucionu antropologiju "Maks Plank" u Lajpcigu. I tek tamo je delić kosti sa malog prsta iz Denisove izazvao pravu senzaciju.
Pebo, koji je poreklom Šveđanin, verovatno je vodeći svetski ekspert za drevnu DNK, naročito ljudsku DNK. Iza njega stoje brojna dostignuća. Prvi na svetu je 1984. godine uspeo da izoluje DNK iz jedne egipatske mumije. A 1997. godine to mu je prvi put pošlo za rukom i sa nenadertalcom, vrstom čoveka koji je izumro više od 25.000 godina pre egipatskih faraona. To je učvrstilo njegovu naučnu reputaciju.
Sam Krauze seća se tog petka kao "najuzbudljivijeg dana u svom životu naučnika". Sićušna koščica prsta nije uopšte pripadala modernom čoveku. Ali isto tako ni neandertalcu. Pripadala je nekoj trećoj vrsti ljudi, za koje niko do tada nije znao
U vreme kad je Pebo primio pošiljku od Derevjanka, njegov tim je svojski radio na tome da proizvede prvu sekvencu celokupnog neandertalskog genoma. Bilo je to još jedno dostignuće koje je nekada izgledalo neizvodljivo i kome se on potpuno posvetio. U njegovoj laboratoriji nalazila se gomila fosila iz svih krajeva sveta koja je čekala na ispitivanje. Zato je sićušna ruska kost sa malog prsta tek krajem 2009. godine privukla pažnju Johanesa Krauzea, u to vreme jednog od glavnih članova Pebovog tima. (Sada je na univerzitetu u Tibingenu.) Kao i svi drugi, i Krauze je najpre pretpostavio da kost pripada ranom modernom čoveku. On je razvio metod raspoznavanja originalnog DNK ovakvih fosila od onog koji su eventualno ostavili arheolozi i muzejski radnici koji su ga držali u rukama.
Krauze i njegova studentkinja Ćaomej Fu izvukli su iz kosti mitohondrijalni DNK (mtDNK), česticu genoma od kojeg žive ćelije imaju stotine kopija i zato ga je lakše naći u starim kostima. Zatim su uporedili DNK sekvencu sa onom od savremenih ljudi i nenadertalaca. A onda su čitavu analizu ponovili jer nisu mogli da veruju u rezultat koji su prvo dobili.
Jednog petka popodne, dok je Pebo bio na sastanku u laboratoriji "Kold Spring Harbor" na Long Ajlandu, Krauze je sazvao sve članove laboratorijskog osoblja i od njih je tražio da objasne ono što vide. Niko nije umeo da objasni. A onda je Krauze pozvao Peba na mobilni. "Johanes me je pitao da li sedim", priseća se Pebo. "Ja sam rekao da ne sedim, a on mi je savetovao da je bolje da nađem neku stolicu."
Sam Krauze seća se tog petka kao "najuzbudljivijeg dana u svom životu naučnika". Sićušna koščica prsta nije uopšte pripadala modernom čoveku. Ali isto tako ni neandertalcu. Pripadala je nekoj trećoj vrsti ljudi, za koje niko do tada nije znao.
