Dimitrije Davidović: Tvorac Sretenjskog ustava

Prvi najviši pravni akt u istoriji Srbije, poznat i kao Sretenjski ustav, usvojen je 15. februara 1835. godine.

Na ovaj dan 1804. u Beogradskom pašaluku i šest okolnih nahija izbio je Prvi srpski ustanak. Mada je počeo kao lokalna pobuna protiv dahija, ustanak je prerastao u višegodišnji rat koji će istoričari nazvati "srpskom revolucijom". Ovaj trenutak je predstavljao istorijski prelom sa kojim su počeli oslobađanje i razvoj Srbije kao države.

Ubrzo potom usledio je i Drugi srpski ustanak, koji je rezultovao autonomijom Srbije u okviru Osmanskog carstva, stvaranjem Kneževine Srbije i na taj način utabao put do sledećeg važnog trenutka koji se desio na taj isti 15. februar.

Naime, na Sretenje 1835. donet je prvi srpski ustav, poznat kao Sretenjski, po religioznom prazniku koji se slavio 15. februara. Ovaj dokument neće dugo opstati zbog međunarodnog pritiska na malu balkansku kneževinu, ali će, mada prvi, igrom slučaja ostati upamćen i kao jedan od najliberalnijih ustava koje je Srbija imala.

Tako moderan Ustav napisao je jedan izuzetno neobičan velikan 19. veka, lekar i diplomata Dimitrije Davidović, koga će istorija zapamtiti, pre svega, kao prvog srpskog novinara. Kakve je tekovine u srpskoj kulturi i nauci, zapravo, ostavio Dimitrije Davidović?

Novine serbske

Davidović je rođen u Zemunu 1789, koji je tada pripadao Habzburškoj monarhiji. Do odlaska u Beč, u kom je počeo sa novinarskim radom kojim će obeležiti početke srpske žurnalistike, školovao se u Zemunu, Pešti, Kežmarku i Sremskim Karlovcima, odakle je čak bio izbačen zbog pogrdnog teksta koji je napisao o jednom od profesora.

U Beč, prestonicu Habzburške monarhije, odlazi 1813. da studira medicinu, međutim, Dimitrije Frušić, koga je Davidović poznavao još od školovanja u Pešti, poziva ga da zajedno osnuju novine. Naime, u Beču je postojala velika srpska zajednica, ali nijedne novine na maternjem jeziku.

Posle brojnih peripetija, odbijanja policijske uprave i pisma caru, dobijaju dozvolu i osnivaju Novine serbske, doduše tada sa mnogo dužim nazivom. Međutim, do izlaska prvog broja Davidović je morao da osigura i prve pretplatnike, novčanu pomoć i podršku najuglednijih Srba koji su tada živeli u Beču.

Pronašavši štampariju, 1. avgusta 1813. objavljuje prvih dvesta primeraka. Novine su imale osam strana, to jest pola tabaka, i izlazile svakog dana sam vikendom. Isprva su se uglavnom sastojale od evropskih vesti, a kada je austrijska cenzura vremenom oslabila, Frušić i Davidović su počeli da objavljuju vesti koje su se ticale zbivanja u Srbiji.

Tokom godina, uvodili su različite rubrike želeći da zadovolje šarenoliku publiku, ali najčešće su prevodili strane tekstove. Broj pretplatnika je iz godine u godinu rastao pa opadao, ali nije prelazio više od petsto, što je činilo održavanje lista izuzetno teškim.

Koju godinu po osnivanju Novina serbskih Davidović je pokrenuo i Zabavnik, posvećen srpskoj knjiženovsti. Međutim, zbog već teške materijalne situacije za pomoć je morao da se obrati raznim ljudima, između ostalih i samom knezu Milošu Obrenoviću, koji je novčano podržao almanah.

Tokom nešto manje od desetak godina koliko su Novine serbske izlazile, Davidović se, želeći da kroz njih održava kulturni život Srba u Beču, zaduživao, ulagao dva miraza, kupio štampariju koju je potom prodao i savetovao se i sarađivao sa čuvenim učenim ljudima poput Vuka Stefanovića Karadžića, Jerneja Kopitara, Lukijana Mušickog i drugih.

Zanimljiv detalj je da su novine zabranjene iako ih je Davidović ugasio. Ovaj podatak samo upotpunjuje sliku o složenim političkim i represivnim sistemima u kojima su ljudi poput Davidovića morali da nađu način da ostvare ideje za koje su duboko verovali da su važne za civilizaciju.