Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Zvona iz Belosavaca

Zvuk zvona možemo uporediti i s tokom čovekovog života. Zajednički su im početni impulsi, vibracije, periodi stabilizacije, slabljenja i utihnuća, koji će na kraju preći u apsolutnu tišinu.

  Izvor: Snimio: Marko Risović

Samo livenje tečnog metala u kalup samo je deo obimnog tehnološkog postupka izrade zvona. Doduše, livenje je njegov najatraktivniji deo, ali se bez dobro izvršenih radnji koje prethode livenju (određivanja profila zvona, izrade šablona i kalupa, topljenja smeše), kao i završnih radnji (poliranja, izrade bata i njegove montaže), ne može zamisliti kvalitetna izrada zvona i dobijanje tražene jačine i boje zvuka.

"Hemijski sastav materijala od kojeg će biti izlivena zvona, kao i sam proces njihovog livenja nije se menjao vekovima", govori Mladen, dok njegova dva sina, Nemanja i Uglješa, ubacuju u peć komade metala (78% bakra i 22% kalaja), koji će se na temperaturi od 1.1000C pretvoriti u bronzu za" zvona. "Dozvoljena su i mala odstupanja", otkriva nam Mladen deo tajne livenja zvona. "Zvonolivačka bronza ne sme da sadrži više od 2% stranih primesa, a od toga najviše 1% olova. Najniže učešće čistog kalaja u ovoj leguri mora biti 20%. Proces sipanja tečnog metala u kalup, kao i proces njegovog hlađenja, umeće je koje će podariti zvono sa visokom stabilnošću strukture materijala, kao preduslov da se zvuk neće menjati ni nakon njegove višedecenijske upotrebe.”

Najveće zvono koje je mladen izlio teško je 3.500 kilograma, a postavio ga je na zvonik Manastira Svete Petke u naselju Pet jezera u Bijeljini u Republici Srpskoj. Dugo godina najveće zvono u Srbiji bilo je zvono na zvoniku Hrama Vaznesenja Gospodnjeg u Čurugu kod Novog Sada, teško 4.775 kg. Njegovu veličinu (težinu) nadmašilo je tek 2001. godine najveće zvono Hrama Svetog Save u Beogradu (od 49 koliko ih je postavljeno) teško 6.180 kg, izliveno u austrijskoj livnici "Garsmajer" (Grassmayr) u Insbruku, da bi tačno deset godina kasnije, u jesen 2011. godine, u čast proslave osam vekova Manastira Mileševe, taj manastir dobio zvono teško 9 tona, izliveno u zvonolivnici "Pjatkov" (Колокольный завод Пятков и К) na Uralu. Inače, najveće zvono na svetu je Car zvono (Царь Колокол), izliveno u Moskvi još 1735. godine i teško 201.472,5 kg (prečnika 6,6 m i visine 6,14 m), a nalazi se u blizini zvonika Ivana Velikog u Kremlju. Ovo zvono nije nikada podignuto na zvonik, jer je u velikom požaru napuklo na 11 mesta, dok se jedan komad od 11,5 tona odlomio.

Najstarije sačuvano zvono sa natpisom na srpskoslovenskom jeziku potiče iz 1429. godine. Danas se ono čuva u bugarskom gradu Ćustendilu (u istoriji poznat kao Velbužd, kako se u srednjem veku nazivao). Druga po starini su dva zvona iz 1432. godine, što ih je Crkvi Svetog Nikole u selu Banji kod Peći darivao vlastelin Rodop. Oba Rodopova zvona su sačuvana; jedno se nalazi u riznici Pećke patrijaršije, a drugo u Narodnom muzeju u Beogradu. Treća po starini su tri zvona iz Manastira Gradac u Čačku, pronađena 1875. godine prilikom kopanja temelja za novu crkvu. Zvona je Manastiru podario gradački mitropolit Nićifor 1454. godine. Kako su za vreme turske vladavine zvona sistematski uništavana „zbog shvatanja verujućih u Alaha da se zvonjavom crkvenih zvona odašilju titraji koji narušavaju mir i spokojan počinak duša preminulih muslimana” (vizantolog Radivoj Radić), veruje se da su ona zakopana u manastirskom dvorištu kako bi se sačuvala za bolja vremena. Kao prvorazredni kulturni spomenik čuvana su zatim u Narodnom muzeju u Beogradu, da bi 1914. godine pred neprijateljem bila sklonjena pod zemlju. Nažalost, mesto čuvanja zvona je otkriveno i austrougarska vojska ih se dokopala. Zvona su odvezena u Austriju i tu im se gubi svaki trag. Neki iz zvonolivnice "Grasmajer" smatraju da su pretopljena u topove.

"Nema dva ista zvona, kao što nema ni dva ista čoveka”, govori Mladen Kremenović, pokazujući nam dva zvona spremna za isporuku. Naizgled ista po obliku i veličini, razlikuju se po natpisu. "Dovoljno je, na primer, u izradi kalupa za livenje promeniti samo oznaku godine livenja, pa da usled te minimalne promene reljefa dođe do razlike u zvuku u odnosu na prethodno izliveno zvono."

Zajedno konstatujemo da je samo jedna generacija ljudi bila savremenik čina izlivanja i postavljanja određenog zvona, tako da je samo ona imala priliku da zvona upamti po njihovom obliku ili umetničkoj izvedbi. Sve naredne generacije zvona prepoznaju i pamte samo po zvuku. Zvuk je fizička pojava, ali, kad su u pitanju zvona, ona je samo preduslov za subjektivno psihološki smisao, tj. pojava koju prima uho i prenosi je u svest slušaoca. Nizom uzastopnih opažaja koji se povezuju u celinu, stvara se zvučni iskaz. Zvuk se tako prima sluhom, a doživljava duhom.

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Priroda

Nauka