Prvi put štampana pre 400 godina, oblikovala je engleski jezik, učvršćivala položaj „vlasti koja jeste” – što je jedna od najčuvenijih fraza iz nje – a ipak uzdizala moć individualne volje i slobode.
Nijedna druga knjiga nije izvršila toliki uticaj na engleski jezik širom sveta.
Roum Vejdžer stoji ispred boksa za rodeo na jednom malom ranču na obodu Navaho rezervata u Voterflouu, u Novom Meksiku. Okružen je grupom mladih kauboja koji su se okupili zbog redovnog nedeljnog treninga. Sa velikom srebrnom šnalom na kaišu i dugim brkovima koji su povijeni poput krajeva gelendera, Vejdžer levom rukom podiže Bibliju. Mladići se poklanjaju spuštajući se na jedno koleno, sa šeširima na drugom. „Moje priče uvek počinju različito”, kaže im brat Roum dok kleče u prašini u dvorištu, „ali se Gospod uvek pobrine da pouka bude valjana.”
Vejdžer, sada baptistički propovednik, nekadašnji je profesionalni rodeo jahač bikova i neukroćenih konja „sa više slomljenih kostiju nego što ih vi imate u svom telu”. Poreklom je sa očeve strane polu-Holanđanin, polu-Indijanac iz plemena Seneka, sa majčine je Lakota, a oženjen je čistokrvnom ženom Apača iz plemena Hikarila.
Govori im o svom burnom životnom putu. Odrastao je na jednom ranču u Južnoj Dakoti; tukao se i bivao tučen, ranjavan je metkom i ubadan nožem. Rvao se i boksovao, osvajao nagrade, zatim se odao piću. „Bio sam obična ispičutura.”
Ali takav kaubojski život bio je prazan. Tragao je za smislom, sve dok jednog dana u pritvorskoj ćeliji za pijance u Montani, nije iz dosade počeo nasumično da čita stranice Biblije. „Pogledao sam tu knjigu u ćeliji i shvatio da me je On uveo u rajski dom… Ušao mi je u srce.”
Svi prisutni pognutih glava slušaju reči koje šapuće propovednik, a reči koje jahači rodea tako svesrdno slušaju ne potiču sa američkog Zapada, već iz Engleske. Prevod je pre 400 godina uradila grupa sveštenih lica u crnim mantijama, koji se u ovaj svet rodea, sedala i kicoštva, šarenih košulja i kožnih pantalona sa resama uklapa koliko i ovi kauboji na modnoj pisti u Milanu. Druga poslanica Korinćanima 5 glasi: „Zato ako je ko u Hristu, nova je tvar; staro prođe, gle, sve novo postade.”
Na delu je čudo Biblije kralja Džejmsa. Reči potiču iz dvostruko tuđinskog sveta, nisu izvorni tekst već prevod starogrčkih i hebrejskih rukopisa, urađen pre više vekova hiljadama kilometara odavde, i u ovoj prašnjavoj zabiti Novog sveta zvuče onako kako su i zamišljene – uzvišeno, ali intimno, kao glas univerzuma koji dopire duboko u svest slušalaca.
Ne morate biti hrišćanin da biste osetili snagu tih reči – jednostavnog izraza, kosmičkih razmera, dostojanstvenog ritma, duboko emotivnog dejstva. Većina američkih hrišćana možda smatra da je zaboravila te reči, ali Biblija kralja Džejmsa utkana je u tkivo engleskog jezika. Ako vam je dete važno kao „zenica oka”, ako prolazimo kroz „vatreno krštenje”, ako nekome „podilazimo”, nešto nam nije ni „na kraj pameti”, ako „poljubimo zemlju”, ako vam se čini da neko „baca bisere pred svinje” ili se usuđuje da „baci prvi kamen”, onda Biblija kralja Džejmsa, bili toga svesni ili ne, govori kroz vas. „Imati, pa nemati”, „ljudski ološ”, „prah i pepeo”, „put popločan zlatom”, „izbegnuto za dlaku” – sve su to izrazi koji su u engleski jezik ušli preko prevodilaca koji su svoj grandiozni posao obavili pre 400 godina. (Prevedeni su samo samo izrazi koji imaju pandan u srpskom jeziku, prim. ur. NG Srbija)
Nastavak ove priče možete pročitati u decembarskom (#62) broju časopisa National Geographic Srbija.
Na slici (gore): Već hiljadu godina u Vestminsterskoj opatiji u Londonu kroz muziku i obrede svetkuje se hrišćansko Jevanđelje. Kao mesto na kojem su se generacije engleskih kraljeva i kraljica venčavale, krunisale i sahranjivale, ovo veliko srednjovekovno zdanje oličavalo je davnašnju želju kralja Džejmsa da spoji božansku slavu i kraljevski autoritet i stvori bogatstvo slike i zvuka čiji je sastavni deo trebalo da bude i nova Biblija.
NAPISAO: ADAM NIKOLSON
SNIMIO: DžIM RIČARDSON
