Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

SMELA I GRANDIOZNA: Nova prestonica Kazahstana

Astana je nova prestonica Kazahstana, smela, grandiozna i neodoljivo privlačna za mlade ljude željne uspeha.

  Izvor: Foto: Gerd Ludvig

Izuzev velikih, istaknutih građevina, Nazarbajev se inače stalno meša i u najsitnije detalje gradskog planiranja, pa čak i u izbor cveća – lala, delfinijuma i perunika – koje je aranžirano po živopisnim motivima iz kazaškog folklora. "On uvek ima neke komentare", kaže Žunusov. "Zabrine se zbog nečega, a onda kroz nedelju dana promeni mišljenje jer stalno misli na to." I dalje ima grandiozne ideje. Pošto je prestoničko jezgro skoro dovršeno, Nazarbajev je naložio svojim arhitektima da istraže mogućnost izgradnje još jednog džinovskog šatora koji bi pokrivao klimatizovani "zatvoreni grad" od 15.000 stanovnika.

Da bismo shvatili koliko su velike ambicije i ego predsednika Nazarbajeva najbolje je posetiti osmatračnicu na vrhu Bajtereka. Nasred kružne prostorije sa pogledom na sve strane i barom sa hladnim turskim pivom, nalazi se stalak od malahita i na njemu ploča od dva kilograma čistog zlata sa otiskom predsednikove desne šake. Posetioci stavljaju svoj dlan u otisak i pritom požele želju, a u posebnim prilikama tada zasvira nacionalna himna, čije reči je, kažu, takođe napisao predsednik.

Možda će vas zanimati i:

Grad ima i svoju ćudljivu stranu. Žičane skulpture obrasle lozom – labudovi, konji, žirafe – po duhu su bliže Diznilendu nego Pjongjangu. U blago junsko veče deca prave balone od sapunice na trgu pored Plesne fontane, osvetljene raznobojnim svetlima, dok ruski hip-hop gruva iz velikih zvučnika na otvorenom. Vozači skejtborda sa spuštenim farmerkama izvode svoje trikove dok policajci ravnodušno posmatraju. Čaša francuskog vina u bašti kafića košta 17 američkih dolara.

Uspon i procvat prestonice najbolje može da se oseti u tržnim centrima, od kojih je Kan Šatir – šator koji je projektovao Foster – najistaknutiji. Na njegovom poslednjem spratu nalazi se plaža u zatvorenom, opremljena bazenom sa talasima i peskom koji je uvezen sa Maldiva. Jedne noći ovde je organizovana bikini-žurka, a ulaznica je koštala 20 američkih dolara. Dok su u oskudne kupaće kostime odeveni muškarci i žene sabijali votku i red bul, disk džokej je urlao na engleskom: "Opšta ludnica! Ovo je bikini-žurka!"

Ali Astana nije samo ogledalo taštine jednog diktatora ili grad u kojem se bogataši ludo provode, već pre svega magnet za mlade ambiciozne ljude poput Jernara Žarkešova. Ili Darhana Dosanova, nezadrživog 25-godišnjaka sa šeretskim osmehom koji mi je jedne večeri prišao na ulici da bi malo vežbao engleski. ("Baš mi je drago što smo se upoznali. Skoro sam zaboravio engleski.")

Na kraju sam ga častio večerom, koju je smazao tako brzo da sam se pitao da li je uopšte jeo u poslednje vreme. On je došao u prestonicu svega šest dana ranije, a sa sobom je poneo praktično samo mobilni telefon i soni plejstejšn. Digitalni foto-aparat je prodao da bi kupio kartu za voz iz svog sela, udaljenom 800 km istočno. Zaposlio se kao pomoćni konobar u luksuznom italijanskom restoranu, gde je spavao na spojenim stolicama pre nego što je našao smeštaj u pretrpanom trosobnom stanu koji deli sa desetoricom drugih.

Kada sam ponovo video Dosanova nekih nedelju dana kasnije, rekao mi je da je izgubio posao u restoranu jer zbog slabog vida nije primetio kada treba raščistiti stolove. Restoran nije hteo da mu plati za onih osam dana tokom kojih je radio. Planirao je da proda plejstejšn da bi imao za hranu. Ipak, našao je vezu za posao u jednom drugom restoranu i nije se nimalo pokajao što je došao u Astanu. "Znam da ću se jednog dana obogatiti", kaže on. "Ovo je za mene vrlo srećno mesto."

I zaista, kreativna i preduzetnička energija kao da pokreće sve mlade ljude u Astani. U zapuštenoj zgradi pozorišta na desnoj obali reke Esil, četvoro mladih igrača od 19 do 20 godina vežbaju plesne korake avangardnog baleta pod kritičkim okom Adila Erkinbaeva, 32-godišnjeg igrača i koreografa.

Erkinbaev je iz Kirgistana, gde je išao u nacionalnu baletsku školu. U Astanu je došao 2002. godine kao deo inicijative gradske uprave da novu prestonicu popuni umetnicima i izvođačima. Prošlog proleća baletska škola je zatvorena, ali Erkinbaev je angažovao četvoro svojih igrača za nezavisnu produkciju.

Izgleda da nikom od njih ne smeta što ne prima nikakvu platu, bar dok Erkinbaev ne nađe nekog sponzora. "On je na neki način lud, ali u pozitivnom smislu", kaže 21-godišnja Ina Oparina, poreklom Ruskinja, koja se izdržava tako što daje časove engleskog. Kada je prvi put došla kod njega pre tri godine, seća se: "Bila sam kao robot. Nisam umela da izrazim nikakve emocije." Erkinbaev je bio taj, kaže, koji ju je naučio „da su emocije važnije od tehnike".

Druge večeri sam na sastanku mladih profesionalaca, dobrim delom školovanih u inostranstvu, koji sebe nazivaju Udruženje Astana Alumni. Pažljivo slušaju dok gostujući govornik, 38-godišnji Ajdin Rahimbajev, opisuje svoj brzi uspon od sitnog trgovca ugljem do rukovodioca jedne od najvećih građevinskih firmi u zemlji.

Na pitanje jednog slušaoca kako da ideju pretvori u biznis, Rahimbajev osorno odgovara: "Ideja nije ništa. Imaš li potrebne sposobnosti? Kakav ti je poslovni plan?" Preporučuje im da čitaju knjige vodećih stručnjaka za menadžment kao što je Tom Piters, mada priznaje da je on time počeo kasno da se bavi – bio je suviše zauzet sticanjem novca. "Svoj prvi milion zaradio sam sa 29 godina", kaže on, "u dolarima. A prvih deset miliona sa 32 godine. Tada sam odlučio da je vreme da počnem da čitam knjige."

Svako traga za nekom poslovnom šemom. Pred kraj moje posete poziva me Jernar Žarkešov, novopečeni državni ekonomista, da negde popijemo kafu. Posle kraćeg uvodnog ćaskanja prelazi na stvar – njegov otac pokušava da ga postavi na mesto konsultanta za strane investitore i pita me da li mogu da mu pribavim imena potencijalnih klijenata. Žarkešov se zatim izvinjava jer mora da vodi sestriće i sestričine da gledaju "Automobile 2", Piksarov animirani film koji je u Astani dočekan sa velikim uzbuđenjem, delimično i zbog toga što je to prvi film sa Zapada koji je sinhronizovan na kazaškom umesto na ruskom.

I pored sve grandioznosti, nova prestonica je pokazala i jednu manu, doduše privremenu, koju bih snažno osetio svaki put kad bi padala kiša i voda procurela kroz plafon stana koji sam privremeno iznajmio na prvom spratu potpuno nove stambene zgrade.

Jednog subotnjeg popodneva odlazim u jedan park na piknik koji organizuju lokalni članovi Međunarodne organizacije Toustmasters Internešnal. Iznenada mi prilazi jedan mladi bankar, školovan u Americi, i kaže da ne bi trebalo da budem previše oduševljen Astanom. "Čitavo ovo mesto je kao san", kaže, uz usiljen osmeh, "ali nije u stanju da izdržava samo sebe. Da budemo iskreni, zavisi od cena nafte." Malo zastaje i sleže ramenima.

"Imamo toliko resursa da možemo da dozvolimo sebi i jednu ovakvu glupost."

Ali tako sigurno misli samo mali broj njegovih kolega na ovom pikniku, koji su prostrli ćebe u hlad jedne topole i svoje papirnate tanjire natrpali cveklom, pomorandžama i knedlama punjenim mesom, koje se zovu mantije. Neko je izvadio bocu kumisa i nudi ostale, a nekolicina njih je počela da baca frizbi. "Neka podigne ruku svako ko voli svoj posao", zapoveda Žana Kunaševa, 33-godišnja žena koja radi u lokalnom predstavništvu naftne kompanije Šel. Većina diže ruku. Kunaševa im zatim razdeljuje kopije tekstova pesama Frenka Sinatre i ruskih pop zvezda i cela grupa pod njenim vođstvom počinje da peva.

Posle nekoliko sati žurka je prekinuta, jer su neki od učesnika izjavili da moraju na časove latinoameričkog plesa. I dok vetar šumori u krošnjama topola, horizont nove prestonice na večernjem nebu kao da uliva veru u svetlu i uzbudljivu budućnost.

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Priroda

Nauka